The Dr. Strangelove mi je došao na red metodom nasumičnog bacanja pogleda na srednju policu dela dnevne sobe sa filmovima, na godišnjem gde me sa desne strane mami špansko more, al nekako nedovoljno jako, pošto pobeđuje zov IoT senzora daleko u jednom severnom engleskom gradu, a koje moram da nadgledam povremeno pošto su nam to prve stotine senzora kod prvog klijenta u novom biznisu.

Pa tako sedim za kompjuterom veliki deo dana, senzori i IoT me već par godina podsećaju na nadolazeće, „dubinsko", uvezivanje sveta.

Tačnije, na red mi je došao Stenli K., pošto su Odisej i egzistencijalni clock supra-kategorijske teme, pa kako se mrdne malo ulevo tu je i jedan od najsmešnijih filmova ikad.

Satirično punjenje me podseća na blog, pomalo, dok se moderna geopolitika potrudila da je film smešniji nego ikad, i satiričniji nego ikad.

Avgust 1888. godine. Bilo je sveže pred zoru te nedelje u Manhajmu. Berta se iskrala iz bračne postelje, pokupila sinove Eugena (15) i Riharda (13) i uz njihovu pomoć, tiho izgurala vozilo iz garaže. Nije ga uključila sve dok se nije našla izvan zvučnog dometa sopstvene kuće.

U kratkoj poruci koju je ostavila za sobom, objasnila je da je krenula kod majke koja živi u Forchajmu, udaljenomm 118 kilometara.

Znala je da će, kada pročita

marija je odlučila da se ne obazire na prozivke koleginica i na us open dolazi totalno glamurozna
okićena svarovski kristalima.
u prvom kolu ide na maleroznu simonu halep:)

Дакле, мислим значи... Трт мрт, живот или смрт!

Mi možda jesmo the chemical brothers, and sisters, ljudi, ali ja sam najeverovatnije „I just missed your heart" pogrešno čuo na TVu, na kraju filma, kao „You just missed my heart" zbog self-centric i samožive zapadne patetike u meni, gde sam popustio s pažnjom i potegao za šoljicom kafe baš na poslednjoj rečenici đavola od filma ispred mene, povrh mudrosti da me sve što me ne ubije čini jačim, ka čemu me vodi rečenica koju sam ja čuo, a istočni misticizam rečenice kakva je u filmu me istovremeno podiže u oblake, iako ga ne razumem.

Na pitanja tipa „u šta veruješ" ja ne umem da kažem „ni u šta", kao što se kaže u filmu u jednom trenutku, dok se veličanstvo bića u meni bez pogovora budi na misli kako je osveta jelo koje je najbolje kada se hladno posluži - mogu bez bitnog značenja, ali ne mogu bez apstrakcije.

Da bi na istine tipa „prilagodi se ili umri" mi potezali mudrosti kako treba brzo razmišljati „na nogama", čak i dok spavamo, pošto smo na trenutke baš umorni i moramo da spavamo, i pored svog neodloživog posla koji bi baš trebalo uraditi u našoj okolini, koja nam je previše draga, predraga.

Još malo o Bongardovim problemima.

Na stranu što i tako benignu temu blogeri uspiju da odvedu u drama zonu. No, bar smo osnovna pravila utvrdili do aksoma (aksiomatskih atoma).

Za one koji su propustili uvodni blog ... LINK

Ono što ovaj blog čini tako "izuzetnim" je to što za ovih 8 Bongarda ne možete naći rješenja na netu. Za sad ih znam samo ja. 

Pokušao sam da budem stilski što raznovrsniji u njihovom osmišljavanju, da ne bude - jedan ključ otvara više brava.

Pravila su naravno kratka i prosta. Oko nekih će možda biti i kontroverzi

Evo jednog predloga za  ljetnje zanimavanje. Praktično za spakovati, jednostavno za uporabu ... i za plažu, i za garažu, samo što ponekad  zna da vam  usisa i nešto više vremena nego što ste planirali  da mu posvetite.

Ima ta jedna fotografija, ne bih je ni primetio tada da moj perceptivni aparatus nije kalibrisan na broj 19, te lako, ali i jedino, uočava svaku pojavu pomenutog broja u svom vidokrugu. Dakle, njih devetnaestorica i dva neka nebitna lika, osamnaestorica u crnom i jedan u belom na stepeništu slično ofarbanog dvorca. Zagonetka autora instalacije, na kojoj su uslikani povremeno svetleli duginim bojama, bila je otkriti koliko njih ispod little black dress imaju dres SD Udruženog Da Broji Aluzije. Ili je bilo Iluzije? Možda Deluzije? Nisam više siguran. Dres je imao džep u koji su mogli stati mali blok i mastiljava olovka, kasnije diktafon ili studentska bubica. Dekonstrukcija bubica na maljavim grudima je bio punch line drugog dela izložbe. Najpoznatija od tih bubica zvala se Ljubica ali to je irelevantno za priču, kao i njeno prezime, Koprivica (celiva i žari, kakva vrhunska metonimija), inače profesorka srpskog jezika i književnosti u HIV gimnaziji, tek potpuno nebitno.

A sum of $1,000 invested in bitcoins in 2010 would now be worth nearly $36m. 36, 000 puta za 7 godina.  Pri tome, je dolar daleko od worst performing currency u istom periodu (u prevodu, prinosi u eurima ili funtama su za 10ak % veći). Neka dobra duša će proračunati koliko je to dnevno. I, naravno, to se sve odvijalo pred očima vajnih finansijskih i ekonomskih strućnjaka (koji su plaćeni da pišu izveštaje o tome kako je rudnik zlata u PNG sledeća velika stvar!)...

Gustina dima u izuvijanom hodniku kojim se silazilo u srce kluba bila je tolika da sam se morao držati za zidove. Mrzim dim, zato nikada ni ne idem po klubovima. Ne znam kako sam se uopšte obreo ovde. Kada se prostor oko mene proširio bilo je lakše gledati, muzika je postala razumljivija ali ništa privlačnija. Jedino gore od zadimljenog  prostora je zadimljeni prostor sa odvratnom muzikom. Ipak iz nekog razloga sam bio tu. Silazio sam serpentinama u samo dno kluba, gde je bila najveća gužva. Uf, kako tek mrzim gužvu, sve te parfeme, znoj, feromone… Stepenice do kojih sam stigao naposletku, kojima se silazi na najniži nivo su bile kao požarne, strme i uzane a neki su se ljudi čak i peli njima u isto vreme. Vrućina je rasla kako sam se spuštao krug po krug, tako da sam brzo ostao bez košulje. Negde na krug do dna osetio sam da me neko gleda odozdo, u stvari sve vreme kako silazim.