Istina je: posle bitke svi su generali. Istina je: najteže je dokazati teoriju zavere. Istina je: izgubili smo 1:2. Istina je: nismo pobedili = izgubili smo. Istina je: ko gubi ima pravo da se ljuti.

Ipak, ne mogu da ne napišem ovaj blog. A vi slobodno udrite. 

Ovo pitanje je valjda standardni oblik legitimisanja po teretanama širom svijeta. Reprezetativni ID podatak koji rangira vježbača u očima ostatka ekipe iz džima.

Dok razmišljam o budućnosti ovog bloga i bakćem se sa kojekakvim "ozbiljnim" stvarima koje mi vise iznad glave, te zbog kojih mi izgleda neproduktivno posvetiti vreme onoj vrsti blogotekstova koje inače volim ovde da kačim, evo jednog pokusaja izbacivanja nečega što prosto mislim da je cool.

Ja serije volim više neg' baklave da jedem. Nisam siguran šta je tačno po sredi, ali strašno pasuju mojim periodično opsesivnim naletima interesovanja. Ovo nije tekst o serijama (mada sam i jedan takav planirao). Ovo je tekst o uvodnim špicama za serije. O da.

Ovako je bilo. Prvo sam ja napisao tekst «TN i 100 muslimana». Potom je SDU napisalo saopštenje. Onda sam ja napisao odgovor na to saopštenje.

Da ne bude da nisam, jer se moj odgovor lako zagubi među 540 komentara, evo da ga obznanim:

 Odgovor SDU-u

Vahidin Musemić u izglednoj šansi i ništaaa... ali opet Musemić dolazi do lopte, udarac i golman brani, lopta se odbija do Musemića koji upućuje snažan udarac lijevom nogom... prečkaa, Musemić ovaj put glavom i opet je promašio jeb'o mu ja mater smotanu!!!

(Mirko Kamenjašević, 2 godine suspenzije)

Komentatori su nezaobilazni deo naše sportske istorije i današnjice. Njihovi glasovi ostaju u ušima kao sastavni deo svih sportski zbivanja. Njihova stručnost pomaže nam da bolje shvatimo šta se događa na borilištu. Njihova revnost pomaže nam da dobijemo sve informacije o događaju koji gledamo. Njihovi gafovi pamte se i ulaze u svakodnevni govor. Njihovi lapsusi deo su posla i prepričavaju se godinama. Ali njihove greške i nestručnost dovode nas do ludila i odluke da promenimo kanal ili ukinemo ton.

I'm Monday hater. Mnogo nakupljenih obaveza za ponedeljak sam odbacila i ostavila za sutra. Obavila sam one neodložne. Smrzla sam se usput idući mnogo peške. Moja želja da što pre obučem lakši ogrtač od onog tipično zimskog, da se ne osećam ušnirano, zabarikadirano. Tako je već smešno gledati u uprljani sneg, a slušati gugutanje kumrija sa krova. Sve se namestilo za proleće, neka odlazi već jednom ova zima.

 Lokalnom Moćniku : ....možeš da nas pljačkaš - što i radiš -  svaki dan i svaki sat - ali Njega ti nećemo oprostiti. Pare uzmi, Legendu ne damo....čisto da znaš, skote.

   Mnogi će Vam posvedočiti da je SFRJ, kao neko zdravo

Današnja deca nemaju pojma da se igraju. Nisam u fazonu kako je u naše vreme vazduh bio kao na švajcarskim alpima, ali kada je igra u pitanju, ako nisu one u kompjuteru ili online, preti joj potpuno izumiranje. Nisam 20 godina videla da neko igra šantiskole, između dve vatre, lastiš...Recite gordancu da ću je banovati ako počne da mi objašnjava naučno u kom su pravcu evoluirali, i kako jedna generacija bla, a druga truć.

Dugo očekivani koncert Jelene Karleuše, jedne od najvećih balkanskih estradnih diva - recimo to tako, „politički korektno", zbog brojne konkurencije u vidu Cece, Seke i ostalih zvezda i starleta, supernovi i crnih patuljaka i patuljčica - održan je 15. maja pred oko 10.000 ljudi u beogradskoj Areni. Kažem dugo očekivani, jer je Karleuša prvi put u petnaest godina dugoj karijeri nastupala solo, a najave spektakla svakako su zagolicale maštu koliko fanova, toliko i brojnih oponenata, koji su priželjkivali „Titanik u najavi", glamurozni hepening koji će lagano dotaći dno i završiti u katastrofi epskih proporcija.