За савремену Венецију гондола представља, поред Трга и цркве Светог Марка, најзначајнији симбол града, а сваки амерички туриста који држи до себе, обрадоваће своју изабраницу романтичном пловидбом по Каналу Гранде, док распевани гондолијер весла и изводи сладуњаве серенаде. Они сиромашнији, а кичу наклоњени, купиће украсни модел гондоле, која се окреће и свира...

Da se buniš – nema vajde. Da psuješ – slab ti domet makar se popeo na Avalu. Da očajavaš – to ti ne gine. Sprdnja je najpametnije rešenje. Posebno posle Utiska nedelje, Upitnika, Da kako da ne možda i tako dalje. Osim ukoliko još uvek, ničim izazvano, ozbiljno shvataš te emisije.  Em smeh lekovit, em mentalna gimnastika više nego korisna. I, katarza ne gine. Tako su tviteraši noćas, najsmislenije moguće, odgovorili na emisiju Utisak nedelje, za ovu priliku prekrštenu u Lepotica i Đilas.

Čitam zadnjih dana dosta tekstova o putovanjima u Lijepu moju, o krstarenju jedrenjakom, konobama…i tako…sve mi nekako dosadno. Kao domàća cura, osjećam moralnu obavezu da vas provedem nekim možda medijski malo manje zastupljenim dijelovima. Primijetit ćete akcente prilikom prvog spominjanja nekih imena ili pojmova. Ne znam za one duge, uzlazne ili silazne. Meni su svi kratki i isti.

Rovìnj, Porèč, Pula, Fažàna, Novigrad, Vrsàr, Rabac, Labin…svakog nešto veže za određeno mjesto, no ako se uputite u Istru ovih dana ili…nekad u budućnosti, ne

       Kako sam čula za Uroša Petrovića? Tako što je bio gost kod moje FB drugarice Tijane, bibliotekarke u osnovnoj školi u Aranđelovcu. Postavila mi je jednu njegovu zagonetnu priču (Misterije Ginkove ulice) i povukla me da malo proguglam podatke o piscu.

       Misterija stare umetničke slike

 Istražujući jedan od mračnih tavana Ginkove ulice, Marta (devojčica sa zelenom kosom) je pronašla staru umetničku sliku. Na njoj je bio portret nage devojke, naslikan od pojasa naviše. Iako je portret bio veoma detaljan, na slici nije

Avgust 1888. godine. Bilo je sveže pred zoru te nedelje u Manhajmu. Berta se iskrala iz bračne postelje, pokupila sinove Eugena (15) i Riharda (13) i uz njihovu pomoć, tiho izgurala vozilo iz garaže. Nije ga uključila sve dok se nije našla izvan zvučnog dometa sopstvene kuće.

U kratkoj poruci koju je ostavila za sobom, objasnila je da je krenula kod majke koja živi u Forchajmu, udaljenomm 118 kilometara.

Znala je da će, kada pročita

Br.10 Zasto to radimo?

Dobro osim onog ocigledong razloga...Ima I argument da za muskarce postoji bioloski nagon da sacuvaju svoju lozu (ne pominju zenski bioloski nagon!!!) Podatak: zena iz Rusije koja je zivela u 18-tom veku je apsolutni rekorder po broju dece- imala je 69 dece zacetih u 27 trudnoca jer je imala 16 para blizanaca, 7 trojki i 4 cetvorki. Od muskaraca rekord drzi neki Marokanski imperator koji je imao bar 342 cerke i 525 sina (kasnije se ispostavilo da je imao oko 700 sinova) (izvor: "Why Evolution is True" (Viking, 2009), Jerry Coyne

      Sredinom dvijehiljaditih, kada sam iz banjalučkog naselja Obilićevo prešao u Rosulje, vrlo miran, tih i gotovo periferijski dio grada sa pokojim stambenim nizom zgrada i mnoštvom jednoporodičnih kuća načičkanih oko slijepih ulica blizu groblja Sv. Marko, živio sam sam u stanu bez interneta i televizora. U to vrijeme sam, pored čitanja knjiga i slušanja muzike, uglavnom pratio radio i to zagrebački Hrvatski radio koji je i onda imao bogat i zanimljiv program, posebno iz oblasti kulture, a meni je definitivno najdraži bio njihov dramski program. Tada sam poslušao ni sam ne znam koliko radio drama a neke od njih sam čak i snimao na kasete da bih ih kasnije, jednostavnim postupkom spajanja izlaznog kabla iz kasetofona sa priključkom za mikrofon na računaru, digitalizovao da ih lakše mogu slušati na kompjuteru. Posebno su mi bile drage radio igre dva manje poznata autora koja ću ovom prilikom, iz poštovanja prema njihovom pisanju, spomenuti: Stanislav Pejković i Sergej Mioč. Njihove radiokomedije ("Kako je komunizam prepila Antuku Šišmana", "Vratija se Šime", "Otpisani" i druge), uglavnom smještene u dalmatinski kraj sa specifičnim govorom Dalmatinaca i njihovim britkim humorom, i dan danas za mene, bez imalo pretjerivanja, predstavljaju prava mala remek-djela radiofonijske umjetnosti. (Da kojim slučajem imam saglasnost vlasnika autorskih prava vrlo rado bih ih učitao na internet da ih podjelim sa drugima jer mislim da su zaista vrijedne pažnje.) Naravno, pored u startu odlično napisanih komada kao i reditelja radio igre, koji dodatno obogaćuju dijaloge nekim zvučnim efektima atmosfere i pratećom muzikom, velika zasluga ide samim glumcima koji samo svojim glasom moraju uvjerljivo da iznesu napisane role i u tome leži glavna čar ovog audio stvaralaštva.

 Lokalnom Moćniku : ....možeš da nas pljačkaš - što i radiš -  svaki dan i svaki sat - ali Njega ti nećemo oprostiti. Pare uzmi, Legendu ne damo....čisto da znaš, skote.

   Mnogi će Vam posvedočiti da je SFRJ, kao neko zdravo

Moja generacija prolazi krizu. Žene te imaju te nemaju, stalno im nešto vrućina, lade se, grudnjaci sve tvrđi, dekoltei sve veći, a muškarci kupuju motore i gitare. Cvrče žice i pojačala pod neukim prstićima, a posle „probe" sednu na motore i pravac bulevar, da ih svi vide. 

Neki se odvaže da idu i dalje, autoputem do Beograda ili vikendice na Fruškoj Gori, a neki bogami i tripuju Route 66 i Jennu Jameson koja čvrsto stiska butine da ne padne u onu prašinu ili kaktus, mada bi joj neki kaktoid iz Arizone verovatno priuštio izliv endorfina na mozak u odnosu na ono što mogu da joj pruže ovi prekaljeni motoraši. A tek je 30 godina prošlo od srednje škole.