Mogla bih u podnaslov dodati  još dugi niz d-ova, inicijala za  déjà vu,  i doom,  i dobrotu, i destiny, i  dark, i dilataciju, i pitanjem na pitanje Phila Connorsa (Bill Murray),  kao odgovoru Riti (Andie MacDowell), didn’t you just ask me that...Svejedno, sve bi  to sasvim lepo stajalo i uklopilo se kao ovo  D  iz naslova, tj. inicijal mog  vlastitog imena -  u dan mrmota. Verovatno ste  (ili većina vas) odmah otkrili da su ove pretežno engleske reči iz filma,  koje moram da  pomenem zbog onih koji možda nisu gledali  Groundhog day,  preveden kod nas kao Dan mrmota. Sve su to pojmovi koji obeležavaju tu čudesnu i provokativnu komediju u suštini duboko psihološku iako film, na prvu, prati i prikazuje  one vašarske događaje u malom gradiću Punxsutawney, Pennsylvania USA,  kad se čeka da mrmot Phil prognozira koliko će još biti zima. U suštini jednostavan koncept: oblačno je, nema mrmotove senke, dolazi proleće - sunce je, ima senke, zima još traje...

Gost Autorka: Aph Ko

Prevela: Vera Kurtić

Prava životinja su feministčko pitanje. Eto, izgovorila sam.

Zapravo, objektivizacija i eksploatacija života i životinja i njihovih tela mora biti tema promišljanja feministkinja koje veruju da je feminizam borba protiv patrijarhata koji štiti interese i subjektivitet određenih bića, kao proizvoljno određenih superiorinih, u odnosu na druge.

Daleko sam od stručnjaka za spoljnu politiku. Uglavnom sam fokusirana na kretanja kursa i kretanje Srbije. Al nekako se horror u Pakistanu potrefio sa mojim gledanjem četvrte sezone serijala Homeland. I tako gledam ja to. I mislim se, hvala ti Bože što sam rodjena u ovoj šugavoj Srbiji. Zamisli da me je sudbina bacila u Kabul, Peševar, Islamabad, Siriju, Irak, Iran. Danteov vodić kroz pakao mi iz tog ugla izgleda kao prospekt egzotičnog rizorta sa sedam zvezdica. 

 Evo šta mi se vrti po glavi:

Pucanje deci u glavu, uopšte tretirati decu kao

Mali vranci, foto Maciej Szymanski

Zavod za zaštitu prirode je odredio prethodnu zaštitu savskih vrbaka, koja traje dok se ne završi procedura proglašenja novog zaštićenog prirodnog dobra. Ali, zašto ona još nije završena?

Davni decembar, mislim 2005, v Beogradu je res zelo mrzlo, kot bi rekli na sončni strani Alp, a meni zvoni telefon: jedan engleski ptičar je po prvi put u gradu i interesuje se za neke ovdašnje ptičje specijalitete. S druge strane, mali vranac je u Evropi toliko usko lokalizovana vrsta da uvek nalazi svoje mesto u spiskovima 10 najboljih pernatih znamenitosti u aranžmanima ekoturističkih agencija koje svoje goste dovode na Balkan.

Gost autor: horheakimov

Nedeljno jutro u ulici Vile Ravijojle. Loša karma je što sam sinoć jeo raviole. Ustajao sam više puta da odem na presto. Sada sam konačno ustao jer je jazavičar takođe hteo da ima momenat samo za sebe. On to voli da ima van dvorišta, obično u bulevaru prestolonaslednika. Loša karma za istog.
Leto se odužilo do sredine novembra te nije mučno izaći iz kreveta na ulicu. Beskućnicima a i onima koji žive na ulici ili u okućnici takođe je banja. Ipak na ulici nikog živog. Prvo ljudsko biće koje sam ugledao bio je Miki Manojlović. Nosio je mantil boje peska zakopčan u dva reda. Tu pred nama je klekao i osetio sam se kao car na sekund. Zavezao je pertlu i otišao je na gore. Mi na dole. Koliko često se dešava da prvo lice koje vidiš ujutru od kada se probudiš bude neko poznat? Ko zna šta sledi u ostatku nedelje, loša karma je to. Tako mi miriše. I na provarenu hranu za pse takođe. Sagni se pokupi to nemoj da neko ugazi! A kazna kolika je ako te uhvate komunalci! Nisam poneo kesu. Okrećem se levo, desno, dole gore (Predrag se udaljava okrenut leđima). Nema žive duše niko neće videti. Polako nastavljamo u park koji je rekvizitima opremila pekara. Pekara je definitvno imala lošu karmu pri izboru imena. Hleb i kifle, koji romb je to smislio. I crnina za prodaju hrane. Pekara za sahranu. I bez sa. I sa bez. Bez veze. Bez zvezde. Crvena, crvena, hej Zvezdo, hej.
No dobro.

Oni koji mrze najbolje se razumeju. Mržnja ih pokreće i koči u isto vreme. Pokreće u „koraku“ koji žele da naprave ka „vekovnom neprijatelju“, a koči da vide kolika im je zaleđina. Čopor je gorivo svakoj mržnji. Čopor je sigurnost, čopor su muda uvećana lupom, nevidljivi štit i tapija na činjenicu da si uvek u pravu. 

(ne)ljudi

Kao što znate, ja nisam fotograf, samo ponekad nosim foto-aparat, mada me i to neretko mrzi. Zato vam neću pričati o blendi i ekspoziciji, pošto o tome ne bih ni imao šta da vam kažem

Ovog vikenda sam ponovo pronašao onog crnog galeba koji je kod nas retkost, a o kom sam vam već (više puta) pričao. Otkrio sam ga na istom mestu gde se i prošle zime zadržavao, samo što sam ovog puta ja našao način da mu priđem mnogo bliže. Prvo sam napravio nekoliko dokumentacionih fotki mobilnim kroz durbin 25-60×65 Swarovski STX – iz ruke (tj. bez adaptera), a onda mi se ispraznila baterija. Kako galeb nije pokazivao znake želje da ode ma kuda, otišao sam kući po foto-aparat i napravio još jednu seriju slika.

Elpida i zviždak, foto (9) A. Vilotić

Gost-autor Aleksandra Vilotić

Sedim u kancelariji prezasićena poslom u zatvorenom prostoru sa veštačim vazduhom, pod veštačkim svetlima i prebiram po internetu. Birds – volunteering – summer – Europe... Probam različite kombinacije reči i pojavi se poziv za volontiranje na Antikitiri u septembru. Gde li je to? Ostrvo u Grčkoj. Malo. Skoro pa nenaseljeno. Jednom nedeljno dolazi brod iz Atine a može da se desi da i ne dođe. Odluka je na vetru. Pozivaju se volonteri da pomognu pri prstenovanju ptica. Treba da se ostane najmanje dve nedelje a poželjno je i više. E, pa kombinacija ne mož' biti bolja. Aj zdravo, odoh ja.