by Nikolai Fomin

U tradiciji zapadnih zemalja je odavno ukorenjana navika  pomaganja  pticama, ali i drugim vrstama koje nastanjuju isto područje. Skoro da  ne možete videti vrt bez hranilica za ptice u koja se postavlja raznovrsna hrana, a obavezna je i  kućica za gnežđenje, pojilište, kupalište, što doprinosi izgledu dvorišta i odaje utisak uređenosti, a prisustvo ptica daje poseban šarm uz neizbežne forme ozelenjavanja vrtova  koje su potrebne i pticama za sletanje, odmor i osmatranje. Tradicija hranjenja ptica prisutna  je i u strogo urbanim zonama i česte su terase u stambenim četvrtima, ali i poslovni centri gde se vide hranilice za ptice.

Ne pada sneg da pokrije...

Izborna kampanja po mnogo čemu podseća na udvaranje. Najpre se između više naroda, kao i između više devojaka, izabere jedan, za koji se misli da će se "primiti" baš na to i to udvaranje.

Da li ste svi čuli za Kerolinu Sirotanović?

Ne, nije pevačica iz nekog hotela na Ibarskoj, to je keruša koju sam tako nazvala jer niko neće da je usvoji već sedam meseci. Velika, i još raste, oči kao dugmići, a šake kao lopate, koje bi dala jednu po jednu, samo da nikada, nikada, ne mora da ulazi unutra.

Do nas je stigla preko kutije, u koju je bila ostavljena sa još šest svojih braća i sestara, zimus, na ulicu, kako i dolikuje da se ostave psi koji, prema mišljenju njihovih „gospara", nisu zaslužili da žive.

Građen više kao hrt nego kao mačka, pouzdano je izmeren pri brzini od 105 km/h. Iako u zatočeništvu živi i preko 20 godina, u divljini je to svega deset: uništeni brojnim sprintovima, zglobovi stradaju te životinja umire od gladi jer više ne može da lovi. Govorim, naravno, o gepardu. Poslednji preživeli iz roda koji je, kako fosilni nalazi pokazuju, imao makar pet vrsta, uključujući mačku-sprintera veličine lava koja je stepama jurila pre pola miliona godina, gepard izgleda odavno juri ka konačnom izumiranju. Da li je zaista tako?

afrički divlji pas

Putem se nonšalantno približavaju dva afrička divlja psa (lat. Lycaon pictus, bukvalno: oslikani pas) – najugroženiji mesojedi podsaharske Afrike!! Da me podsete da je ovo ipak 21. vek u kome divljina može opstati samo uz dobar wildlife management, jedan nosi ogrlicu sa radio-odašiljačem. Približavaju se kao da ne postojimo, kao da motor ne brunda i kao da nismo uperili snop svetla u njih. Naprosto, idu svojim putem. Pitanje je – u kom pravcu taj put vodi?

Ako ne znate gde sa, kukusigameni, i ja tu smo. Pre neki dan od ljubaznih domaćina ovog skupa dobismo poziv, pa da se odazovemo...

 Evo nas u Novom Sadu. I kako  smo ljudi od reči, a bogami i za zezanje raspoloženi, nalazimo se u mestu koji se zove Route 66, a događaj je  http://www.pecha-kucha.org/night/novi/.

Sad