KOLIKO JE PATRIJARHA NA OVOJ SLICI?

I zašto? 

E sad Đilas da počisti govna.

Vidimo se ... kad bude.

Masovne scene uglavnom imaju neku magnetsku privlačnost. Na žalost, što manje znamo demonstracijama i njihovim uzrocima, povodima i pozadinama to se lakše napalimo, a ako ih sveCki mediji ocene kao "pozitivne" dalje raspitivanje zarad davanja podrške ne treba.

Slažem se ja da životinje ne treba mučiti, već da ih treba čuvati i da je zakonska zaštita životinja civilizacijsko dostignuće, jer svi delimo ovu planetu i jedni bez drugih me možemo i tako to - samo, vidite, moj slučaj je sasvim drugačiji. Ne treba nikakva zaštita mom keriću, nego zaštita treba meni. Jer ne malteretiram ja njega, nego on, napast jedna, maltretira mene! Verujem da ima mnogo ovakvih slučajeva samo o tome se ne

Svrbi me da pišem novi blog. Imam samo jedan problem: o čemu pisati?

Nije da nemam tema ni inspiracije. Naprotiv. Imam nekoliko ideja, neke se motaju po glavi duže, neke kraće. Ili nemam vremena, ili nemam volje, ili mi se baš o tome tog dana ne piše... Ali se neke teme za blog stalno motaju po glavi i vraćaju. I rešim sad da nešto napišem - al' koju prvu odabrati?

Zato sam rešio da stavim temu svog narednog bloga na glasanje.

Napominjem da ovo nije onaj traženi blog o pravu. To drugi put i na tenane. Iako ću se i ovde dotaći pitanja principa prava i koječega što čini suštinu tog bićenapisanog bloga.

Dakle, prvo činjenice:

Mislim, fali Budimac. Baš ni u čemu se ne slažem s tim čovekom, ali bih voleo da čujem šta ima da napiše, iako mi smetaju te njegove digresije i pomalo kitnjasti stil pisanja.

Elem, ko o čemu, baba o rasizmu. Sad ispade da ni "kamiondžija" ni najmanje nije bio religijski motivisan, da je bio đankoza, pijandura, tukao ženu, nije išao ni u džamiju, nije ga bolelo uvo za Ku'ran, nije bio ni na terror watch list, jednostavno krimos. Naravno, baš kao ni što 16 vekova bloodlettinga nije uspelo da ubedi lekare da nešto rade pogrešno, ni ovo neće lokalne dežurne fašiste pomesti da po 1000-ti put ponove "šta sam ti rekao!" (iako ćete se uvek i iznova čuditi šta su to rekli). Ali, dobro, ostavimo lokalne fašiste njihovim psihofizičkim problemima, jedna druga stvar me je ovih dana mnogo više zaintrigirala.

Kao što svi znate, u petak se u Turskoj desio neuspeli pokušaj puča. Ispalo je da je puč bio loše organizovan, i ono što je, posle propalog puča, sve zainteresovalo je ko je stajao iza puča. U prvim trenucima je ličilo da iza puča stoji taj Erdoganov ex-saveznik a sada žestoki protivnik Gulen (on je to isto veče demantovao), pa su počele priče i o usual suspects (Ameri, CIA, iako su i oni isto veče dali podršku "demokratski izabranim vlastima"). Elem, teorije kolaju, pojavile su se priče i kako je Erdogan organizovao puč protiv samog sebe (idiotske teorije), a najverovatnija priča je da je neki napaljeni pukovnik u vojsci poslednje poteze Erdogana (smenio izrazito islamističkog ministra) shvatio kao slabost i priliku da uđe u istoriju. Elem, teorije kolaju, ali ja ne bih sada o tome. Ono što je meni privuklo pažnju je Erdoganova pozicija koje mi (ili bar ja) nisam bio svestan sve ove godine.

Zadnje vreme došlo kad sam osetio poriv da gledam Ono kod One Oprolećovane. I ne samo da sam gledao, nego sam gledao u društvu, uz meze i piće. Odavno nisam gledao nešto ako smehotresno! Da nije tragično. Počelo je tako što su muškarci gledali a žene bile u drugoj sobi ali smo se tako slatko i neprestano smejali da su nam se očas pridružile.