Terasa stana okrenuta je ka parku. Park kao i svaki park: Drvored… travnjak… staze… ukrasno žbunje… drvene klupe ofarbane u zeleno... Sunčano je popodne prve sedmice prinudne samoizolacije… Sedim na terasi i pijem kafu. Na obližnjoj klupi i oko nje je grupa mlađih tinejdžerki. Nisam ih brojao, ali čini se da ih ima više od 5 (pet). Škole im ne rade, pa su valjda zbog toga tako lepo raspoložene i vesele. Ili možda samo zato što su mlade. Stazom pored njih sporim i teškim korakom, oslanjajući se na drvenu štaku, prolazi stariji čovek. Očigledno - znatno iznad  65 godina.

    Tog leta, Meri , ja i naša ćerka Margareta stanovali smo u Dalmatinskoj ulici dok se naš stan renovirao. Margareta je imala malo manje od dve godine i bila je jako živahno dete. Hteo sam da je vodim na ulicu, da se izjuri ali tih dana temperatura nije spadala ispod 35 celzijusa.Tek predveče a to će reći nešto pre 22 časa vrelina bi počela da popušta.

Dobar dan, ja sam Čeda i imam dva meseca.

Sa takvim jednim

              Ceo dan razmišljam da izađem negde, ne znam, u šetnju, na reku, da se vozim tramvajem, samo da napustim kuću-kućicu… Dobro, ovo za tramvaj je malo vuhu, čudak na povocu. Na kraju ne odem vani, nego do ispovedaonice. Sednem i kucam, kao prava kuca. Niko ne otvara. Ko još sedi i kuca na vrata, obično se stoji ispred. Elem, ova ispovest ili izostanak prave predstave o nekoj činjenici ili okolnosti, počinje, kao i svaki marifetluk, na jednom kraju lanca. Na drugom kraju je sidro koje me je vuklo na dno egzistencije. A da, na prvom kraju je moj vrat/glava, kako vam drago. Nisam imao šta da jedem, osim hleba, i pretilo je da zastranim, pa sam se prijavio. Mislio sam da je najgore prijaviti se i ujedao sam se zbog toga, ali tek je usledila avantura.

Cestitamo novom drzavnom upravnom organu Niskog aerodroma i zelimo im puno poslovnih uspeha!

Samo veselo!!! 

BESKORIS(T)NI LINAK