Dašak vremena, tj dašak po dašak su mi doneli radost slušanja vesti u krevetu kad se probudim „prerano" za ustajanje, ali prekasno za dodatno uranjanje u san. I onda me te vesti munjevito uspavaju, i to duboko, pa često bace u neko kontekst-senzitivno sanjarenje.

Jutros je tome kumovala vest kako je neki policajac u Australiji, dal u tridesetim, znači ne pripravnik, taser-m (visokim naponom) raspalio po 95 godina staroj bakici u tamo nekom staračkom domu. U svoju odbranu je rekao da jeste, bakica se jedva kretala uz pomoć hodalice (walking frame), ali je imala nož za stejk u ruci. Bakica je pala, udarila se i sada je u kritičnom stanju.

Pardon, u vesti na koju sam ja naišao se ne kaže „starački dom", nego „end of life facility". Ja sam mislio da su starački domovi to po definiciji, ali sada mi se čini da su širi pojam i da pored ovakvih ustanova kao u ovoj australijskoj priči postoje i druge vrste biznisa na tu širu temu. Ja imam dobro ime za jedan takav: Pretposlednja šansa.

Autor-Dragoljub Zamurovic

Neka jutra su tragična. Probudiš se i saznaš da ništa više neće biti isto. 

Slusam sve psihologe, teoreticare zavera, ljude koji prepricavaju i predpostavljaju sta se sve desavalo i dovelo do ovoga  i setila sam se svoje drugarice.

U osnovnoj skoli je uvek cutala, bila je odlican djak,  maltretirali su je svi i onda je pukla.

Saznali smo da je izvrsila samoubistvo jednoga jutra. Nije izdrzala.

Ovoga jutra je bilo i ubistvo i samoubistvo. Neko je sebe ubio,a onda krenuo da puca na druge.

Da li je pritisak na decu veliki?

Jeste.

Da