Beleženje Arhitekture u rudimentarnom, sažetom obliku, bez pisaljke već putem zašiljenog komada tvrdog kamena, započeo je Praotac po useljenju u svoje prvo pokriveno stanište. U pećinu. Nije tada još stigao do bilo koje azbuke, zato je bio skučen i veoma ograničen, sa minimalnim mogućnostima, u načinu ostavljanja pisanog traga o tadanjim arhitekturalnim događajima. Ipak tragova zapisa je bilo, bilo je crtanja ritualnih scena po zidu pećine što se smatra kao autentični prvi zapis o postojanju, o začetku civilizacije a ovde se sa obzirom na temu može reći da su zapisi i o arhitekturi.

 Nije poznato koji su bili motivi za pucnjavu u kojoj je ubijena jedna, a ranjena druga osoba. Međutim, dok su policajci vukli osumnjičenog u maricu, on je na francuskom viknuo: "Englezi se bude!"

Maroa, nova premijerka Kvebeka, govorila je na engleskom jeziku, što je redak slučaj na stranačkim dešavanjima Partije Kvebek. Ona je obećala Kvebečanima koji govore engleski da će njihova prava biti zaštićena, a prethodno je na istom skupu bio izviždan odlazeći kvebečki premijer Žan Šare, koji je za govornicom, takođe, počeo da govori na engleskom.

Tajkunski prsti

Rezolucijom od 29. marta 2012. godine Evropski parlament pozvao je srpske vlasti da detaljno istraže privatizacije kompanija: C Market, Sartid, Jugoremediju, Mobtel, ATP Vojvodina, Novosti, Luka Beograd, Nacionalna štedionica, Veterinarski zavod Zemun, Keramika iz Kanjiže, Zastava elektro, Tehnohemija, Srbolek, Šinvoz, Prosveta, Azotara Pančevo, polaganje optičkih kablova od strane preduzeća Nuba invest, izvoz šećera u EU, Koncesija za autoput Horgoš-Požega...

pre svega, izvinjavam se što štancam toliko tema jednu za drugom, ali naišao sam na ove prelepe misli od lepih ljudi, pa je mislim okej da budu ovekovečene, a i za ljude iz Rasejanja koji možda nemaju toliko vremena da prate našu štampu (i ono što mogu je, pretežno, odlika bede u kojoj naš nesrećni prostor prebiva - beda, no možda vodeća u zaslugama što na našim prostorima obitavaju i postoje ovakvi brilijanti duha).

Nisam Jugosloven. Srbinče sum, što bi rekli moji drugari Makosi, iz zezanja. Rođen sam u Srbiji, žena mi je Srpkinja i deca su mi Srpčad. Vaspitavan sam sa svešću o pripadnosti državi Srbiji i srpskom nacionalnom korpusu (ovo je išlo do te mere daleko da sam se pokačio sa rođenim dedom, kada sam odlazio u Izrael, oko toga što idem da služim pod drugom zastavom, u tuđoj zemlji). Poštovao sam Jugu kao neku uopštenu državu svih naroda, ali nije mi bila sada ne znam koliko prevashodno bitna. Bitnije mi je bilo to što sam svoj identitet shvatao kao srpski. Mi smo bili generacija koja je, nekako, bila najmlađa svesna u momentu kada se na Jugu sručila olovna zavesa. Nedavno sam pričao jednoj mladoj prijateljici iz Rijeke, Hrvatici, kako smo, tog dana kada je došlo do sukoba u Pakračkoj dolini - beše li avgust 1991.?; mi sedeli, celo društvo iz gimnazije, u stanu s pogledom na hercegnovsku uvalu. S mora je dolazilo, doslovce, crnilo i oluja se nadvila nad taj dan, nad vesti s crnogorskog državnog radija, nad Gdanjsk 80-e i Azru na gramofonu u pozadini, nad našu zemlju i na naše živote. Osećali smo da je taj mrak koji je s jugom došao tog dana - nalik na crna nevremena koje Riječani i Kvarner poznaju; na neodređen način došao da zauvek ostane u našim životima.

Probudila se u 9, taman kad je počela sednica Nastavničkog veća. Mrzim trenutak saznanja da se „još samo 5 minuta“ pretvorilo u čitav sat i unezvereno jurcanje po kući, jutarnju toaletu svedenu na pranje zuba i umivanje, grč u stomaku... Tražim telefon da javim... Šta? Da ću zakasniti? Ma, daaaaaaj, već sam zakasnila, a kakva je razlika između 10 minuta i pola sata? Nikakva, ionako ću morati da se pravdam, pa mogu bar kafu da popijem natenane.

Ma ne kasnim ja stalno, omakne mi se tako, neki put, kad znam da me čeka smaranje. A jutros me čekala još jedna sednica

Srk …

Listam novine, srkućem kaficu, pa tako saznajem sledeće vesti …

Srk …

Bugarski premijer je predložio našem predsedniku da i Srbija učestvuje u gradnji nuklearke Belane …To po meni znači samo jedno…da je u prethodnom periodu predsednik radio-aktivno za dobrobit gradjana obe zemlje …

Prošlo je devet godina od demokratskih promena, dovoljno da se promeni šta se promeniti moralo, ako se htelo i moglo.Možda je više moglo da se više htelo, a možda se i htelo ali nije moglo? Zašto, i nakon 9 godina demokratske vlasti ne uspevaju da stvore demokratsku, funkcionalnu i efikasnu državu. Šta je sve obećano, šta  iznevereno, šta je ostvareno, šta  sve nije? Šta su uzroci i razlozi da je tako kako jeste, a nije kao što bi trebalo i kao što je obećano?

Da li je problem što smo imali velike koalicije na bazi zajedničkih interesa stranački rukovodstava, a ne na bazi programske bliskosti.

Da li su i koliko deca pojela svoju revoluciju, da li su i koliko godine pojeli skakavci- stranački kadrovi skačući po lestvicama vlasti i UO, umnožavajući tako enormno administraciju?

Srbija je izgleda podeljenija no što je odavno bila. Nema tog pitanja i teme koja nije iskorišćena za produbljavanje podela i eskalaciju nasilja kao opasan način obračuna sa drugom stranom.

Biće da je glavni problem u tome što nećemo pa zato i ne možemo ili , bolje rečeno, što ne mogu da se  «zdogovore».

I kao što reče Ružica Đinđić «Kad bidemo jasni sami sebi, shvatiće nas i drugi.»

Zato nije zgoreg da se podsetimo šta je Milutin Garašanin o srpskom nacionalnom karakteru napisao još davne 1892.godine:

  “Кажу да је некада - у оно старо време када је Бог већ био створио људе и поделио их на народе онако како ће најбоље један другом очи повадити