Somehow I never thought that I would never miss JAT.

Jugoslovenski Aerotransport, or JAT (1927 - 2013), presented the traveler with a very clear set of rock-bottom expectations - bare minimum of operations, reasonably functioning if less than confidence-inspiring aircraft, fairly bad attitudes both on the ground and in the air, and disproportionately high prices.

That was JAT - it used to be nearly the only way in and out of Yugoslavia - and we loved to hate it.

 

     Mislim da je svojevremeno drug Kardelj, zvani Uča, jedan od najbližih Titovih saradnika, promovisao ideju pod imenom „PLURALIZAM INTERESA".

Ne sećam se kako sam otkrio Jožu. I Besu. Ali znam da mi je taj plovopis tada otkrio svet.

Više puta sam ga čitao i jedrio, što opijen, u mislima, što trezan po Kornatima... dobro, ne baš sve vreme... jednom sam, ne tako trezan, držao kormilo u moreuzu, fokusiran na to da jedra budu savršeno napeta, besprekorno trbušasta... zaboravljajući da proverim kurs... pa sam prateći napetost jedara, skrenuo za 90 stepeni, što u tesnacu znači: pravo u obalu...

РАДНИЧКА КЛАСА иде у РАЈ

Мрђан Бајић: Радничка класа иде у рај

У овој причи догађаји су истинити, али су се догодили различитим личностима.

Ако се неко препозна, то ће бити на његову одговорност.

 

 СРПСКИ САФАРИ

            О правој личности и способностима Станоја дуго се није знало у редакцији. Познавали смо његову физичку појаву: повиши и кошчат, бујне косе са дугачким зулуфима и кратком брадицом  чији је шпиц питагорејски издуживао лице. Знали смо да је тако и живео, по хипотенузи, док су се светачки и уметнички имиџ надметали у њему. Оне вечери у кафани, када су столови залебдели а ми уронили у срећу безбрижног постојања, Станојев уметничко-боемски лик је надвладао и, чини се заувек, ћушнуо бројанице на дно његовог најдубљег, тајног џепа.

            Чим је газда кафане почео да скупља и пребројава испијене флаше, Станоје га је позвао, заденуо му неколико новчаница у мали џеп капута и нешто шапнуо.

            Газда се усправио, погледао нас и поново нагнуо да боље чује.

            - Затараби кафану! – поновио је Станоје. – И донеси нову туру, шта ко пије.

            - Е, нека си му рекао! – огласио се заменик глодура. – Таман смо се загрејали...

            Негде после поноћи, усред наше дерњаве и пијаних расправа, пукло је велико кафанско огледало иза шанка и хиљадама блиставих стаклића, као зрнцима леда, посуло све около. Тресак је заглушио галаму, а тишина потом, уз звон понеког закаснелог стаклића, била је провалија у коју смо сви пропали, одједном истрежњени.

Vlast sada, ali i odvajkada marginalizuje participaciju građana i komunikaciju sa njima pri izradi urbanističkih planova. Razlog? Da bi sebi (vlasti) pribavila i proširila ingerencije i uticaj i moć i da bi zaštitila svoj interes ali i moguće učešće u rabotama sa raznim investitorima a što sve mogu građani da poremete svojim aktivnim učešćem. To je postala konstanta koja traje bez obzira na sve promene koje behu od završetka onog rata zvanog Drugi svetski. Za vreme komunizma gde ne beše privatne svojine i bi sve narodno i zajedničko, kada je reč o urbanističkim planovima reč je vodil tadanja vlast a preko mesnih zajednica, naravno kontrolisanih od ljudi iz režima, behu u tim zajednicama stari borci i aparatčici uglavnom, poslušni i prilježni i puni uverenja da to rade za dobro naroda koji nije sasvim dobro razumeo prednosti komunističke ponude.

 

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

Srk ...

Listam novine, srkućem kaficu, pa tako saznajem sledeće vesti ...

Srk ...

Predsednik je sa svojim timom uglavnom zadovoljan ... jedino bi promenio Beka, za koga neki veruju da daje autogolove ...O kakvoj postavci igre i taktici se ovde radi ... pokazaće vreme ...

Srk ...

U Sofiji je g.

Uprošćeno i pojednostavljeno osmatranje grada i zaključivanje o njemu ne bi li se učinio još jedan od brojnih, iz puke radoznalosti, pokušaja da se odgovori na pitanje šta je to grad i zašto je takav i kako nastao i kad se to već desilo, šta je bilo posle. To svakako nije sasvim dobar način, to gledanje na brzaka, ali neka tako bude ovaj put, koristeći stereotipnu mantru o široko shvaćenoj slobodi mišljenja. Dakle, preskačući Praoca i njegovu pećinu kao istinski prapočetak i eone posle njega, recimo da je gradograditeljstvo započelo sa tvrđavom narogušenom prema pridošlicama, nepristupačnom na vrh neke čuke. Onda, vremenom događale su se razne gradske forme iznuđene uglavnom prilikama u okruženju te je bilo bezbroj slika prilikom pravljenja gradova po planeti od kojih je svaki, u saglasiju sa mestom na kome je nastao i dobom kad je zidan, emitovao poruku o svojoj posebnosti. Najzad se u proteklih nekoliko decenija stiglo do unificirane savremene metropole, razlike i posebnosti stvarane odvajkada su nestajale ili bile relativizovane, metropola ma gde bila je slična drugima i spremna da prihvati  u svoje okrilje ljudske i kosmičke sile i njima otvori, često nekritički, svoja vrata.

( ...su nosili Zico, Maradona, Dejo, Pele,  Piksi, Zidane, Platini...)

...godina kasnije...

Zvanicno: na pet-sest godina od Evropske Unije; Evro je preko 100.00 dinara; najbolji medju nama vec sedam godina lezi na groblju u Ruzveltovoj, cekajuci da se sretne sa paradigmom onog radnika iz fabrike u kojoj sat na ulazu nije mogao nikako da se popravi; demokratska vlast je stabilna i determinisana ka reformama, progresu