Sad rizikujem da se shvati kako branim vlasnike Luke Beograd (ili raznorazne druge tajkune) iako je moj post o jednoj sasvim drugoj stvari. O čemu se radi. Danas je Skupština Grada usvojila izmene i dopune Generalnog ubranističkog plana kojim je, između ostalog, promenjena namena i zemljišta koje pripada Luci Beograd (ili gradu, videćemo šta kaže sud na tu temu). U vezi sa tim B92 ponavlja priču iz Insajdera o izmeštanju luke, kažu ovako:

 

"Do danas niko nema odgovor na pitanje , zašto predstavnici nadležnih institucija nisu prvo doneli odluku o izmeštanju luke pa onda hektare zemljišta dali na licitaciju čime bi mnogo više novca otišlo u budzet ." 

E sad, ovde je nebitna sama luka kao luka, ovo što hoću da kažem se može odnositi i na fabriku čarapa "Partizanku" (sada zgradu Oaza u samom centru grada) ili na bilo koje drugo preduzeće pominjano u Insajderu. Osnovna postavka Insajdera je da su se ta preduzeća izmestiti, a onda da se proda zemljište i tako zaradi mnogo više. Moj problem sa tom postavkom je što se nigde ne računaju troškovi izmeštanja. 

Sećate se ono kad je bilo pomračenje sunca, krajem devedesetih, pa svi poludeli i pozatvarali se u kuće, pospuštali roletne, a dvema koleginicama i meni, na Trgu Republike, iz senke kod zgrade Jugoeksporta ono troje ljudi koji su uopšte bila na ulici, uspaničeno vikali da se sklonimo.

Identičan model ponašanja ponavlja se glede svinjskog gripa. Činjenica da je definitivno daleko manje smrtonosan nego tzv. sezonski (umire 0,3 odsto obolelih) potpuno se prenebregava, pa žene dobijaju histerične naapade (bukvalno, znam slučaj, bila hitna pomoć u jednoj državnoj ustanovi i dala injekciju ženi koja je dobila napad jer je koleginica kinula), taksista koji me vozio posipa ruke dezinfekcionim sredstvom pre nego što zapali cigaretu, onomad svi izašli iz tramvaja kad su ušli Meksikanci, i uopšte, sve nešto tako.

 

Ne, to nije izjavio ni praktičar kao Hitler, Musolini, Staljin, Mao, ili Pinoče, niti teoretičar kao Makijaveli. Nije ni urednica bloga, ni moj šef, ni Njanja. Radi se o Nobelovcu. I ne, nije ni Kisindžer, ni Arafat.

Još u osnovnoj školi sam čuo, servirano kao fazon, da je smisao života u tome što ne bi bilo smisla kada život ne bi imao smisla. Tada nisam baš mnogo razmišljao na tu temu, bio sam previše zauzet krizama identiteta znatno nižeg ranga koje su u glavnim gravitirale oko pitanja zašto raditi

Друштво судија поротника Србије је приморано да обавести јавност у Србији да поједини судови у Србији, нпр. Први и Други општински суд у Београду, не исплаћују накнаде судијама поротницима по више месеци уназад, конкретно од маја месеца 2009.

Због настале ситуације и изостајања обавезне накнаде поротницима Друштво

Pre nešto više od dve godine moju sestru je na povratku sa lokalnog jezera ustopirao komšija. Leto je bilo, vruće popodne. Oboje su, svako sa svojim prijateljima, proveli opušten dan. Povezla ga je, bez dvoumljenja. Znalo se da je .. onako.. bio je malo na odeljenju psihijatrije, ali već dugo se činilo da je sve manje više u redu. Sutradan je pozvana na razgovor u policiju.

Incident kojim je obeleženo otvaranje ovogodišnjeg Novosadskog salona - najstarije likovne manifestacije u Vojvodini, u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada - samo dva dana nakon otvaranja uzima razmere događaja koji pokazuje potencijale da dovede do značajnije transformacije ove, već duži niz godina, otužno provincijalne manifestacije. No, idemo redom:

Otvaranju ovogodišnjeg Salona prethodila je Inicijativa koju je potpisalo 50 od ukupno 56 umetnika koji učestvuju na ovogodišnjem Salonu, usmerena ka gradskim vlastima u Novom Sadu u kojoj se od gradonačelnika Igora Pavličića i Gradske uprave za kulturu traži da preispitaju budžet namenjen kulturi, kao i da pristupe rešavanju statusa umetnika i umetničkih udruženja u gradu: 

Nedefinisanost kulturne politike, nerešeni status umetnika, njihov radni i životni prostor, budžet namenjen kulturi i način kako se njime gazduje jasni su pokazatelji zapuštenosti kulture u Novom Sadu... Očekujemo da prigodna beseda na otvaranju Novosadskog salona zaboravi na floskule o sjaju i uspesima novosadske kulture, da Gradska uprava za kulturu bude generator kulturnog razvoja grada i da konačno ponudi korektne uslove za dijalog i kreiranje nove kulturne politike... (Nikola Džafo, jedan od pokretača Inicijative) 

Kako na otvaranju nije uočeno prisustvo gradskog ministra za kulturu Andreja Bursaća, niti bilo kog drugog iz gradske uprave ceremonija otvaranja na par minuta prekinuta je zvucima pištaljki ─ instrumentima kojima se grupa umetnika koja se predstavlja kao Orkestar za vanredne situacije poslužila kako bi izvela pesmu "Marš" posvećenu gradskim vlastima i njihovom nemanju nikakve kulturne strategije, a u znak podrške umetnicima i umetnosti.

In Iceland, they have a name for it.

It is the feeling of seasonal depression when the days start getting short and nights start coming sooner. "Skamm" means short, "degi" is day, "thung" is heavy and "lyndi" means mood.

Skammdegisthunglyndi

AleXandar Lambros

 

Epizoda s časa od prošle godine: javlja se učenica da odgovara i bira pitanje. Hoće romaniku. „Romanički stil u umetnosti obeležava konačnu pobedu hrišćanstva", vata zalet i već u sledećoj rečenici se spotiče - „izraženu kroz masovna hošać, hodošaš,

Raspustilo nam škole po Srbiji. Ovog puta se setilo i Vojvodine, da ne bude mi se stalno nešto odvajamo.A i kukali smo, bre, baš nas potreslo što nas ministar onomad zaboravi. Mislim, nije da mi volimo te vanredne raspuste, nego smo se nešto osetili zapostavljeni. Kad je grip, nek je za celu državu, nemoj i po tom osnovu da se delimo.

A đaci danas radosni, pa mi nešto bilo žao da im kvarim veselje pričom o radnim subotama. Malo me nervirali kad su skočili da se ljube i čestitaju jedni drugima, k'o da su dobili premiju, a ne pretnju zarazom, al' šta znaju deca šta je  H1N1!

I