Nekako na jesen većina porodica u Srbiji se prihvata posla oko strateških projekata (strategic project management) poznatijih jednostavno kao zimnica. A i strateški su onoliko koliko je krajnji rezultat projekta zimnica neophodan porodici (Project Management for Eating). Neki put se udruže porodice ili prijatelji, pa se to naziva izbor strateškog partnera i planski se utanačava zajednički nastup (Colaboration Challenge). Ima tu, nije da nije, i razvrgavanja ranijih godina sklopljenih porodičnih ili rođačkih preduzeća, a sve zbog ovih ili onih razloga (Creative Destruction).

 

 

 

 

 

Zaista zbunjujući podaci, piše Politika:

 

Kao što znate, nije mi običaj da pišem prečesto blogove - ali još jedna vest mi je privukla pažnju i mislio sam da bi bilo korisno da je podelim sa vama.

Posle nekoliko štrajkova nezaposlenih radnika, uglavnom vlasnika praznih radnih mesta,  kojima su se priključivali i bivši radnici, u privatizovanim preduzećima koja duži period nisu radnicima plaćala doprinose za socijalno osiguranje, Vlada Srbije je pronašla „spasonosno“ rešenje – da ona u svojstvu poslodavca izvrši povezivanje staža radnicima.

Medju preduzećima, kandidatima, kažu neki ima  i državnih preduzeća.

Kakav je to nobelovski recept pronašla Vlada Srbije ?

1) Vlada će da predloži a Skupština da usvoji zakon kojim će taj „problem“ biti skinut sa dnevnog reda. Radnici će za uzvrat prekinuti štrajkove.

Zašto zakon ?

Ako Vlada ima novac (ili zna kako će da ga nabavi ) koji će da uplati Fondu PIO umesto „nemarnih“ poslodavaca (partijski ljudi ) što će joj zakon, jednostavno uplati sredstva i gotovo.

Vlada ustvari namerava da tim radnicima pripiše staž bez ikakvog uplaćivanja sredstava, jer ona ta sredstva sada nema i neće ih ni imati nikada.

Rasim Ljajić u poseti na blokadi pruge radnika 1.maj Lapovo i Zastava elektro iz Rače 

Prag je mnogo lep grad .

Šteta ne poneti lepe uspomene.

Još jedan ružan primer u srpsko-hrvatskim odnosno hrvatsko-srpskim odnosima

 

Ovoga puta ostalo je samo na nivou verbalnog, što ne znači da će i neki drugi put na nekom drugom mestu. Teško je biti siguran sve dok  u udžbenicima istorije u Hrvatskoj i Srbiji, a češće kroz tisak i promidžbu i štampu i propagandu ima mesta za one koji Srbe prikazuju samo kao

četnike,.

odnosno  Hrvate kao ustaše .

 Sve dok se ovakve slike pojavljuju kao ilustracije celokupnih naroda, incidenata će biti. Uostalom, sa masovnijom upotrebom ovakvih slika svojevremeno je sve i počelo.

Samo okoreli hrvatski šovinista sve Srbe naziva četnicima, a srpski šovinisti sve Hrvate ustašama.

AleXandar Lambros

Nije mi običaj da bistrim dnevno-političke teme. Prosto, nema se šta reći. Muk je jedini mogući komentar. Hiperinflacija besmisla učinila je da svaka reakcija bude tek samo tužan jauk ugnjetenih koji zamire i pre nego se otme. Lišen svake oštrice i težine i mogućnosti bilo kakve relevantnosti, može da posvedoči samo o bezizlaznosti situacije. Ne pomaže ni ležanje po prugama, ni samosakaćenje, ni to što su Srbi sami sebe osudili na kolektivno samoubistvo odlukom da se više ne razmnožavaju. Kapsulirajte se u sopstveni svet, to je sve što možete da uradite, ovde je očajanje metastaziralo toliko da sve vonja na trulež i smrt. Kao i reke nam po kojima se belasaju prevrnuta telesa crknute ribe a priobalna flora se guši u nanosima plastike i smeća.

Ove godine, udarne javne manifestacije onoga što neki nazivaju „Prvom" i „Drugom" Srbijom deli samo nedelju dana razlike. Da li to znači da su se konačno približile jedna drugoj? Fraza o ideološkoj, kulturološkoj, vrednosnoj i kakvoj-sve-ne podeli na dve Srbije je već uveliko izlizana, ali izgleda da je jednako aktuelna. Mada mi se isprva nije tako činilo.

Zaista sam se obradovao kada sam čuo da desničarke organizacije Dveri i Srpska mreža kao odgovor na organizovanje Povorke ponosa pozivaju na uzdržavanje od fizičkog, pa i verbalnog nasilja. Za razliku od destruktivnog i ofanzivnog načina suočavanja sa neistomišljenicima, kako je to bilo 2001. godine, ove organizacije su ponudile drugačiji i odgovoran model nastupa u javnosti - odlučili su da se ne bave pukom negacijom ideja neistomišljenika, već da nastupe sa pozitivnom promocijom sopstvenog svetonazora. Pomislih, eto naznaka rađanja slobodne države: da niko nikom ne psuje mater, ne poziva na linč, na progon, na smrt, na zatiranje semena i plemena... Nego različite društvene grupe sprovode svoje političke agende i organizuju podršku društva za ostvrivanje ideala u koje veruju. Jedni organizuju Porodičnu šetnju, drugi Povorku ponosa, treći štrajkove solidarnosti itd. Čak sam mislio da se pojavim na toj Porodičnoj šetnji, da podržim ovakav pristojan način zastupanja stavova, bez ulaženja u rasprave na relaciji tradicija-progres, porodica-pojedinac, nacionalno-mundijalno, sveto-profano... Izgradnja političke kulture pre svega znači izgradnju odgovarajuće forme političkog i društvenog delovanja, gde se spor svodi na sučeljavanje mišljenja, a ne psovki i kamenica. 

Međutim, onda sam video saopštenje i izjave organizatora u kojima se navodi da nije poželjan dolazak pripadnika LGBT populacije, jer se to smatra provokacijom... Ali šta bi onda značio moj odlazak tamo?

Kad se ljudski život pretvori u borbu za preživljavanje, prva posledica je gubitak osećaja za bližnjega i moralno otupljivanje.

Još negde polovinom avgusta, dakle pre skoro mesec dana, šesnaest preostalih žitelja izbegličkoga kampa "Planum" u Novoj Pazovi dobilo je obaveštenje da će biti prinudno iseljeni, ako sami ne odu odatle u roku od tri dana. Kako se radi većinom o starim i siromašnim ljudima oni nisu imali kud.U nemogućnosti bilo kakvoga izbora mirno i gotovo fatalistički su sačekali sudbinu i dan "D". I kad je svanuo dan "D", nisu se pojavili bageri, buldožderi