Inflacija ideja, predloga, sugestija, obećanja o budućim predstavnicima naše Zakonodavne vlasti koji će svojim pregovorima da formiraju Izvršnu vlast posle juna 2012. godine. Samo, svi su zaboravili šta se zapravo zbilo 2000.

Taj motivacioni impuls koji je građane Srbije nagnao da svojim glasovima otvore predvorije demokratije u Srbiji, nisu bile programske koncepcije 18 stranaka koalicije DOS, već snažna želja za promenama koje su trebale da spreče definitivno posrnuće srpskog naroda i države.

HAMLET: Do you see nothing there?

QUEEN: Nothing at all, yet all that is I see.

Kažu da ako želimo dobro deci treba da ih obučemo, nahranimo i pustimo s uzice.

Slično, pretpostavljam, važi i za odrasle. I ne samo one koji su manje srećnim okolnostima upetljani u uzice prvenstveno ekonomsko političke prirode.

Od gory "tell me something" mehurova naše, bliske ili tuđe prolaznosti koji s vremena na vreme požure na površinu, do mnogo nežnijih, a uvek prisutnih i uvek nevidljivih demona u obliku finih niti, danas svilenih sutra buđavih, a uvek tolikobrojnih da nas svako novo rađanje i svaki novi prvi koraci uvek vode tamo gde smo već bili.

Možda na one prve nepokidane uzice, danas okoštale, ono prvo udaranje u još uvek gole grudi, danas tupo, a možda na mesto onog prvog plamena, danas tihog i pokornog.

Foto: Mira Zdjelar

Jednog vrelog i prašnjavog tropskog popodneva moj kubanski poznanik (recimo da se zove Hugo, imena ponekad pomažu da priča lakše teče) i ja prolazili smo kolima kroz Marianao, čija je 114. ulica, glavna saobraćajnica koja zapadni deo Havane povezuje sa aerodromom, još uvek bila sveže okrečena za Samit nesvrstanih, tog u svetu zaboravljenog i marginalizovanog pokreta koji još uvek zauzima vrlo važno mesto u kubanskoj spoljnoj politici. 114. ulica podsećala je na pozorišne kulise. Pošto su tuda prolazile gotovo sve delegacije Samita, sve oronule kuće u njoj sveže su okrečene u živopisne boje - zelene, žute, plave, sve zamislive. Naravno, čim se sa glavne ulice skrene, decenijama stari i ofucani, nekada beli malter, odvaljuje se sa onoga što je ostalo od zidova. I tu, ipak, ljudi stanuju.

Foto: Mira Zdjelar

Istorija São Paula mogla bi se sažeti kroz priču o nekoliko zgrada koje su obeležile grad u njegovim ključnim epohama. Conjunto Nacional, jedna od njih, ogromni stambeno-poslovno-trgovinski kompleks na ulici koja je i dalje simbol grada, Aveniji Paulista, danas nema ni približno onoliki značaj kakav je imao u godini svoje inauguracije, 1958. Te godine na vlasti bio je predsednik Brazila koga mnogi i dalje poistovećuju sa najvažnijim trenucima brazilske modernizacije u 20. veku i koga svi i danas popularno zovu JK (Žota Ka), a koji se zvao Juscelino Kubitschek.

Tih pedesetih godina izgledalo je kao da Brazil ide napred, u budućnost koja obećava razvoj i prosperitet. Nedugo posle inauguracije zgrade Conjunto Nacional sledila je jedna još mnogo veća, Brazilije kao glavnog grada. Naravno, kao što to obično biva, pogotovu u zemljama trećeg sveta, odmah zatim šezdesete su donele otrežnjenje u vidu vojne diktature, a JK otišao je, kao i mnogi brazilski intelektualci, u egzil. Ali to je duga priča.

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

Srk ...

Listam novine, srkućem kaficu, pa tako saznajem sledeće vesti ...

Srk ...

Predsednik je obećao da će u narednom periodu prioritet biti borba za radna mesta ...Neki očekuju da će to potvrditi i ličnim primerom...

Srk

12. avgust je međunarodni Dan mladih. Mislim da tu činjenicu valja pomenuti ovde. O mladima sam, ne tako davno, već pisao jedan tekst, tako da će ovaj biti nešto kraći.

Mladi su verbalno uvek podržani od strane društva, odnosno pojedinaca, posebno ako ljude o tome pitate javno, u uličnim tv-anketama.. U praksi je priča, uglavnom, sasvim drugačija. Ne postoji istinski stav da mladima treba jedan malo aktivniji, iskreniji pristup - tako da se pomaci u ovoj oblasti dešavaju veoma sporo.