Za dva dana Srbija ulazi u drugu deceniju od petooktobarskih promena koje su obećavale demokratiju, prosperitet, evropsku perspektivu, visoki standard, zaposlenost za sve i sve, sve, sve najbolje, baš kao u novogošnjoj čestitki.

Iduća godina biće  predizborna, a možda i izborna pa su  opravdana upozorenja  da stranke vladajuće koalicije, ukoliko se stvari drastično ne promene, na sledećim izborima čeka debakl,jer bi siromaštvo, beda, nezaposlenost i sveopšte nazadovoljstvo mogli  da okrenu glasače opoziciji. Lično mislim da bi, s obzirom ko je opozicija,  to tek bilo katastrofalno.Svaka ozbiljna analiza bi moralo da prvo sagleda objektivno gde smo, a to nije teško, pa onda zašto smo tu gde jesmo, ko je odgovoran i šta se mora uraditi odmah da se eliminišu sistemske greške. Nema narod baš mnogo od toga što će mu neko obećati da će 2050.godine živeti bolje jer je to neproverljivo i nepoverljivo. Dakle, Srbija ulazi u predizbornu 2011.godinu sa nimalo ružičastim startnim pozicijama, a evo samo nekih:

 ... cirrusi, cumulusi, cirrocumulusi, nimbostratusi, stratocumulisi, cumulonimbusi ... kada će već neko tim dužnosnicima u rekonstrukciji da kaže gde su ...

hmda, izgleda da se zapalilo na kraju kod nas, kao što sam predosećao i najavljivao u prethodnim tekstovima. sukob koji izranja duboko iz siromašne palestinske ulice se rasprostreo svuda po muslimanskim četvrtima istočnog jerusalima. ovaj sukob su meni žitelji istočnog jerusalima odavno najavljivali, otpočetka arapskog proleća.

sukobi traju već nekoliko meseci, i novinari su ovde to nazvali tihom intifadom. teško je nekoga posebno okriviti za situaciju. moje skromno mišljenje je da uzroci sukoba počivaju u ozbiljnoj nespremnosti obe strane da žive jedan uz drugoga, već u nastojanju da budu jedan protiv drugoga. ovo nije, ipak, ni prvi niti poslednji put da Jer-ušalaim (Ir Šalom, u značenju, grad mira koji je kroz celokupnu svoju povest bio sve samo ne grad mira, osim ako se izuzme duhovna ravan u kojoj grad poseduje zaista misteriozne momente mirnoće) počiva na rubu plamena.

Гледам ономад у Финској, иде аутобус, на станици инвалид, стаје аутобус, излази возач, помаже инвалиду, и наставља даље. Следећа станица: наилази на бициклисту, стаје аутобус – излази возач, убацује бицикл, улази бициклиста – и замислите, нико се не нервира, сем мене, као да се ништа догодило није.

Posvećeno grupi koja na fejzbuku nastupa pod „motom" -probudi se Srbijo.

U uspešnim društvima pobednici na izborima reforme sprovode u prve dve godine vladavine i time udaraju temelje za naredne dve u kojima implmentuju, ispravljaju, doteruju, postižu rezultate, kako bi spremni dočekali naredne izbore i ponovo osvojili vlast. Kod nas obratno. Kod nas je potrebno tri godine da zasednemo. A kada nastupaju reforme? Izgleda kada osetimo da ćemo izgubiti naredne izbore za sigurno, pa onda krenemo da pravimo krmače za one koji će osvojiti vlast. Izgleda da upravo u tim krmačama i leži društveni interes.

 Ovde nema kraja inventivnosti koja je po svoj prilici genetska osobina narodna te proradi u odsudnom trenutku ...  Tako se setiše, nadošlo im, uvideše da ovde u lokalu nema šanse da se nađe iko ko ume da rešava stvari.

[Буди против, само буди човек]

На 11. Европском фудбалском првенству те године, четвртфинална утакмица са Холандијом је почела изненађујуће добро. Организација игре и отпор који су наши пружали, и поред психолошке предности противника, били су чврсти. Чак, запањујуће добро, штавише саврешно, организовани. Чекало се да се види да ли ће наш тим успети да оствари неку шансу и дочекало се. Тај први, савршени период игре је крунисан врло добром акцијом у 15. минуту, када је Милошевић наместио зицер, а Мијатовић промашио. Од тог момента се игра Југославије распала, Холанђани су после само девет минута стигли до првог гола и до краја утакмице дали још пет. Сећам се коментаторових речи да је сав узрок пада игре у том једном промашају. А мени је та утакцима деловала као да је тим одлучио да ће игра или бити савршена или никаква, па је, на прву акцију која је срушила савршенство, одустао. Иако неизнађујућ, пораз је, својом драстичношћу, био срамотан.

Juče se nekako pojavila informacija da je Venecijanska komisija zaključila da su predlozi vlasti u Srbiji za promene zakona o izboru narodnih poslanika „u suprotnosti sa demokratskim principima". Isto tako rekoše i da nedostaje političke volje. Beograd je odgovorio. Usmeno kroz predsednicu skupštine da ta, politička, volja postoji za neke stvari a za neke ne.

Može se to prevesti na neki od razumljivijih jezika. Recimo srpski, a može i na srpsko-hrvatski.Volja postoji samo pod sledećim uslovima: Da partije nastave da vladaju u Srbiji, da se građani ne pitaju za koga su glasali, da možemo pobediti na sledećim izborima.