Priča o tome da je Exit festival facebook stranica hakovana preplavila je domaće medije u ponedeljak uveče, a zatim i u utorak. Skoro u svim izveštajima izostala je informacija o tome da ovo definitivno nije usamljen slučaj i da se tokom prethodne dve nedelje ovo isto dogodilo stotinama, pa možda i hiljadama drugih institucija, organizacija, firmi, pojedinaca iz regiona... Nisu napadnute samo stranice na facebook.com nego i vebsajtovi. Blog Srećka Sekeljića jedan je od retkih gde su pomenuti i drugi napadi.

Goodnight Nanny-Cam

 

In the great green-certified room
There was a smartphone 
And a silver spoon 
And a picture of—

A high-contrast, brain-stimulating black-and-white moon

And there was a musical concert by Baby Mozart

And high window guards 
And French flash cards

 

Situacija u Kirgistanu/Kirgiziji gubi od Svetskog prvenstva u fudbalu sa 0:1. Ovo je lepo primetila Ms Milić (koleginica blogerka), a ja mogu samo da dodam da su čak i oni malobrojni koji prate šta se dešava u svetu, ovoga puta fokusirani na fudbal. U toku je tumačenje kako je to Srbija izgubila od jedine države u grupi koja nije priznala Kosovo (Ghana),

 Knjiga „Traganje za gradom“ je pogled na rad Arhitekte Đorđa Bobića u proteklih pedeset godina. Izabranih sto pet projekata i tekstova nastalih u proteklih pola veka traganja (za gradom) prikazani su redosledom po godinama kako su stvarani, u izvornom obliku prvog pojavljivanja.

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

 

Srk ...

Listam novine, srkućem prvu jutarnju kafu, pa tako saznajem sledeće vesti ...

Srk ...

Predsednik je uzeo stvar u svoje ruke ...sa nekima se pozdravio, neke je potapšao po ramenu ...a neke je pomilovao ...

Srk ...

Pojedini analitičari misle da Vlada ima odredjeni potencijal

Tolerisanje nelegalne  gradnje od strane političara a onda i države  je perfidan  način korumpiranja građana po šemi - mi vam legalizujemo a vi vraćate uslugu i glasate za nas ...

U Skupštini je priča o zakonu koji treba da po ko zna koji put reguliše legalizaciju bespravno izgrađenih objekata što podrazumeva da će biti u najvećoj meri abolirani graditelji zgrada sa one strane zakona i čije je takovo građenje nekim predhodnim pravnim propisima uzimano za krivično delo. I šta će država, tužna i čemerna, pobedili je ti sa viškom neimarske samoinicijative, namnožili se beskrajno, država ih ispustila iz vizure još odavno i sada im ništa ne može, svi pokušaji, ako ih je i bilo, nisu uspeli i pored nerazumnih ustupaka, pa ajde onda da ih prihvati i oslobodi sebe obaveze. Praktično rešenje ne može se poreći, kaže ona (država) sve može da se legalizuje za malu kintu i sa kusom procedurom a onda (država) mirne duše, oslobođena stresa ode na zasluženi počinak.

Не знам да ли је и колико Кинезима битно што се римски цар Флавије Валерије Аурелије Константин Август, познатији као Константин Први Велики, родио у Нишу. Исто тако не могу да претпоставим ни значи ли ишта у животу једног Кинеза то што су Нишлије у години обележавања 1700. годишњице Миланског едикта сматрале веома важним да остане забележено ко се први родио у њиховом граду на Константинов рођендан.

Да сам Кинез, сумњам да би ми се поглед задржао на таквој вести, али, свакако би на наслову „Чекали српског Константина, а родио се Кинез!”. Или – како је пропао покушај владике нишког да свету представи новорођеног српског Константина Великог.

I just came back from a conference on business ethics. The panel was quite distinguished and spoke very well of the need for more ethical conduct in business. The conference was organized by AmCham Serbia, presided over by the rapier tongue of Yugoslav Cosic, and included panelists from abroad, from the business community, and from the government. Many good points were made. Many heads in the audience nodded. But, sadly, we do not have these conferences because we are highly ethical beings and market participants.

We have them because we are, generally speaking, stinking liars and crooks.

Taman prođe ono sa aflatoksinantnim mlekom i misliš da je repertoar gluposti za ovu godinu ispunjen i da možeš da se bar malo opustiš a onda pročitaš u novinama:    

 Karadžićev plan: Marakanu i "JNA" srušiti, pa sagraditi jedan stadion!

Nema komentara, nemoćan si pred ovim nasiljem na pamet. Još je gore što će se oko ove nebuloze razviti burna, kreativna diskusija po štampi i teveima i po kafićima i politkomovima, eto, ima tužni narod čime da se zanima.

Dakle, ipak ne mogu da odolim a da ne kažem o tome. Nacionalni stadion u Beogradu je na vidiku i već je potpisan ugovor o tom poduhvatu, neki Englezi su u pitanju izgleda, mada se ne zna odakle pare i gde će taj objekat da bude izgrađen, ali nema veze, idemo napred uprkos logici i ekonomiji koje kao što je iskustvom i empirijom u ovoj zemlji dokazano, samo otežavaju stvari i koče napredak. I kako to biva u naviknutoj brzopletosti koja je postala način ponašanja o realnim potrebama se ne govori, ni reči o tome, koga to još zanima, velike reči i ideje su važne kao i oko svega drugog u državi.

Znam da vas, dragi moji, ni dan danas ne zanima to što Mađarska nema more, ali pomišljam da ce vas možda zanimati koja o tome da se nešto od onog već viđenog na Balkanu polako ali sve jasnije ukazuje nešto severnije.

Elem, zakonodavac u Madjarskoj od nedavno nalaže da ne smete više ni da zinete, a da se prethodno ne upitate da li će i koliko to vaše zevanje biti „izbalansirano".