Procurele su informacije da je u Banjaluci popisana 199 991 osoba, u Bijelјini najmanje 115 000, u Prijedoru 97 000, u Doboju oko 77 000 lјudi. To su uglavnom nešto manje cifre od ‘naduvanih' procena Demografije RS koje su pokazivale da u opštini Banja Luka živi 224.647 stanovnika, u opštini Bijelјina 109.211 stanovnika, u opštini Prijedor 98.570, a u opštini Doboj 80.464 станovnika. Procene su i da je u Srebrenici popisano 15,3 hiljada ljudi (za sada minimalno vode Bošnjaci sa 7800, ali će odlučiti ‘kojih' će više biti ‘obrisano'). Međutim, sve ove cifre, kao i za one za opštine, pre svega, jugozapadne BIH, odnose se na broj popisanih, a ne na stalno stanovništvo, koje može biti samo malobrojnije.

Alo ... PPV, nemoj da si takav ... zar ti nisu dovoljni ti tamo dole ... šta ću ja posle, ne umem ništa drugo da radim ... a uostalom, da ti ja kažem ... kraj sveta je blizu,  u to se bar razumem i nema smisla sada menjati ... kasno je za promene ...

 

 

 

primetio sam da, često, u raspravama, i ovde i na društvenim mrežama, izbija kao argument: "ti nemaš-oni nemaju nikakvu ideologiju, nisu prepoznatljivi ni prema čemu, ne može bez ideologije, bez ideologije je neozbiljno." šta je loše u tome što neko nema ideologiju?! pobogu, živimo u xxi veku, kome još treba nekakva ideologija?

ako postoji bilo šta što me nervira na srpskoj društvenoj pozornici - pretežno virtualnoj u mom slučaju, ponekad fakat realističnoj - iza fašista, to su ideologičari-ideologičarke. ideologičari-čarke okupiraju večno mesto broj 2, posle fašista, koji zauzimaju poč-š-asno mesto lidera u SRB po nerviranju mene me.

 

 ... cirrusi, cumulusi, cirrocumulusi, nimbostratusi, stratocumulisi, cumulonimbusi ... kada će već neko tim dužnosnicima u rekonstrukciji da kaže gde su ...

 

Ne mogu da odolim a da ne podelim ovu ideju, a zovu je i plan, sa vama a koju mi je dojavila negde pred zoru jedna roda pre nego je odletela u tople krajeve ...  zabole nju ...  

Beograd je stari grad, kažu preko hiljadu godina kako se spominje i za to vreme nastala je kroz bezbroj promena urbana matrica, prvo po grebenu od Kalemegdana ka Terazijama i posle sve do Vračara i nazidalo se unutar nje tušta i tma zgrada, rušilo se vremenom samo od sebe ili se neko oko toga pobrinuo, milom a bogami bilo je i sile. Uprkos svim turbulencijama i pošastima koje su se oko Ušća nadvijale mnogo toga je preteklo i grad je to nasleđivao vekovima kao svoje sopstveno nasleđe i zaostavštinu. Nekada o zaostavštini nije vođeno mnogo računa, uglavnom su vlasnici, bilo da je to država, grad ili domaćini, određivali šta je za čuvati a šta može da se promeni i grad je rastao podstican uglavnom njihovom voljom i potrebama. Posle je nadošla nova forma civilizacje znatno uznapredovala, pretežno sa zapadne strane i ustanovljeno je da u nasleđu postoje neki arte facti čija pojava prevazilazi uobičajene i stereotipne arhitektonske ili urbanističke vrednosti, uočeno je da se može pročitati iz toga šta se i kako tokom istorije događalo sa gradom i u njemu, pokazuje vrednost pregalaštva predaka i lokalni kulturni model po epohama. Onda je sledilo kanonizovanje zaštite delova nasledstva za koje je ocenjeno da zavređuje i tako sve do danas.

Trčanje ka Evropi i uređenom društvu je ubrzano, nervozno, rastrgano po cenu raspadanja, nejednaki koraci i isprekidano disanje, saveti trenera koji se svako malo menjaju se ne slušaju i tako sve traje, Dunav i Sava protiču ali i vreme a Trkač, evo već celu deceniju ne može da uskladi ritam, brzinu i DUHOVNE I SVETOVNE performanse svog tela ...

 

Кажу да је време у којем живимо миленијум комуникација. Мисле, ваљда, на непрекидно повећавање брзине преношења информација, њиховог броја и учесталости. Данашњи преносници информација чине се толико савршеним да је овога тренутка тешко замислити да могу бити и напреднији.

Футуролози, међутим, спомињу занимљив и застрашујући податак да ће средином овог века у употреби бити само пет одсто техничких уређаја којима комуницирамо у овом, другом десетлећу.

Tolerisanje nelegalne  gradnje od strane političara a onda i države  je perfidan  način korumpiranja građana po šemi - mi vam legalizujemo a vi vraćate uslugu i glasate za nas ...

U Skupštini je priča o zakonu koji treba da po ko zna koji put reguliše legalizaciju bespravno izgrađenih objekata što podrazumeva da će biti u najvećoj meri abolirani graditelji zgrada sa one strane zakona i čije je takovo građenje nekim predhodnim pravnim propisima uzimano za krivično delo. I šta će država, tužna i čemerna, pobedili je ti sa viškom neimarske samoinicijative, namnožili se beskrajno, država ih ispustila iz vizure još odavno i sada im ništa ne može, svi pokušaji, ako ih je i bilo, nisu uspeli i pored nerazumnih ustupaka, pa ajde onda da ih prihvati i oslobodi sebe obaveze. Praktično rešenje ne može se poreći, kaže ona (država) sve može da se legalizuje za malu kintu i sa kusom procedurom a onda (država) mirne duše, oslobođena stresa ode na zasluženi počinak.

Ovo je slika vladine zgrade u gradu Huainan, a gde će ako ne u Kini, viđena sasvim slučajno u nekom časopisu. Slika zgrade iznenađujuće bizarne arhitektonike uz upit a šta je nagnalo tvorce i potaklo ih da tako što neobično načine. Motiv je svakako traganje za posebnošću i identitetom po svaku cenu. To je inače žestoka disciplina koja ne poznaje i ne sledi pravila viteške i gospodske utakmice, takmičari gaze ne pazeći šta im je pod đonove dopalo, u doslovnom smislu se primenjuje stara krilatica za nastalu civilizaciju  „cilj opravdava sredstvo“, pa je ova kineska majstorija jedan od rezultata tog traganja. Cilj je bio da se stvori entitet veoma prepoznatljiv, pamtljiv, koji će se kroz medije i priču