Drage i dragi saradnici, saradnice, članovi, članice, prijateljice i prijatelji, drugari i drugarice, simpatizeri i simpatizerke

Udruženje RODITELJ je konačno, nakon skoro pet godina vrednog rada, obezbedilo kancelarije!
Prostor se nalazi u centru Zemuna, TC Zemunikum, lokal 44, (ulaz iz Glavne i sa Magistratskog Trga). Ali, kancelarije su nam za sada prazne.  Na žalost, naša sredstva nisu dovoljna da kupimo i sve što je potrebno da bi ta kancelarija bila adekvatno opremljena. Zato, ako želite da dođete da popijemo kafu,

Hteo sam da napišem nešto ozbiljno recimo kao Jeremija ili makar kao Voja Radovanović za doručak "riba jaja i kobasica" ali ne ide, pa se setih naslova koji uvek izaziva k'o ovaj gore.

Bolje Grob, nego Rob, je dovelo na vlast Čiču koga nikako da nađemo, onda je došlo Ziveo Marks i Engels, pa druženje sa preozbiljnim drugom Lenjinom koji me zajedno sa spomenutim drugovima M&E mrko gledao sa raznih plakata desetak puta većih od mene, zapamtio sam ih kao dete, naročito onog bradatog Marksa, mada je i naš tadašnji drug Vladimir imao bradu al' ta me nije plašila.

Onda

...zašto u Republici Srbiji priznanja đacima generacije dodeljuje građanin Karađorđević, a ne, recimo, predsednik Republike, ili predsednik vlade, ili bar ministar obrazovanja? Mora se postaviti pitanje ko je, kada i zašto odlučio, ili odobrio, da sve srednje škole biraju najbolje maturante i da ih šalju na prijem kod građanina Karađorđevića i ko je propisao kriterijume za izbor najboljih - građanin Aleksandar Karađorđević ili ministarstvo obrazovanja?

Iz publike se čuje…- Čedo oženi me…-
- Molim publiku da ne dobacuje. Na provokacije ne odgovaram, samo na ozbiljne ponude. Eto, to su mi isto vikali još davne 96/97 god. kad sam se spontano prikljucio gradjanskom protestu, ali kažem vam na provokacije ne

Pre nekoliko dana bio sam u Subotici. Dobio sam poziv da se kao svedok pojavim na suđenju u vezi policijske torture koju sam istraživao 2006. godine. Tortura nije razlog pisanja bloga, pa neću o tome. 

Razlog je serija neprijatnosti koje sam kao svedok u jednom sudskom postupku doživeo. Mislio sam da je uloga svedoka da pomogne sudu u pronalaženju istine, tako dragocene i potrebne. Mislio sam i da država ceni one koji žele da joj pomognu u tome. Ispostavilo se da nisam bio u pravu. Iznova i iznova se pojavljuju nove situacije u kojima uvek naivno verujem da je moguće pronaći

  ...kaže Cane Trifunović, voćar iz Bukovice. Već dve decenije od svojih šljivika živi, dobio je i brojna priznanja za proizvodnju šljive i rakije. Kroz suze govori da "nema ništa, i ovo malo što je ostalo će za dva tri dana da opadne i satruli".

Trifunović i njegova porodica imaju desetak hektara pod šljivom.
"Čemu? Sve sam uložio, voćnjak me koštao milion i po. Osigurao sam, na svu sreću, ali šta dalje? Ovo je tuga, ranke moje više nema. Ova šljiva je retka, malo ko je gaji. Imao sam najbolji prinos u Srbiji. Imaju rakete da ispaluju na

Primivši vest o smrti Bogdana Bogdanovića (Beograd, 1922 - Beč, 2010), pišem svoja sećanja na njega, kao kratke rezove, unapred znajući da će to biti malo i nedovoljno da mu se odužim. Pružio mi je veliki podsticaj kada sam počinjao da se formiram kao umetnik, a kasnije mi je pomogao u radu kada mi je bilo teško i kada sam imao velike dileme.

Bila je 1992. godina, ratna histerija, nacional-šovinističko ludilo u punom jeku. Imao sam nepunih 18 godina i bio zanesen poezijom. Tada mi je izašla zbirka »Rusija« u kojoj sam jednu pesmu posvetio Bogdanu Bogdanoviću, pošto su na mene snažno delovale priče o njemu i njegovom intelektu i radu, koje sam slušao od svog ujaka i prvog umetničkog mentora Dušana Popovića.

Čuvši preko radija najavu tribine Beogradskog kruga u Domu omladine, u kojoj učestvuje Bogdan Bogdanović, sakupio sam hrabrosti da tamo odem i da čuvenom profesoru poklonim primerak moje knjižice.

U Zagrebu je juče održana Parada ponosa zbog koje cela zemlja može biti ponosna. Sve je proteklo bez incidenata, u mirnoj i tolerantnoj atmosferi, uprkos činjenici da je jedna minorna desničarska stranka u vreme trajanja parade održala svoj protestni skup. Hrvatska je pokazala da se i na Balkanu mogu poštovati ljudska prava, da se može ići u korak sa civilizovanim svetom.

Sasvim suprotno, Srbija je prošle jeseni, uoči beogradske Parade  ponosa, koja je kasnije odložena, u svet poslala poruku da nije bezbedna zemlja, da je nasilje na njenim ulicama pod zaštitom

Te godine kada je izašao ovaj video klip, puštale smo ga sto puta dnevno i isto toliko puta se smejale. Moja drugarica i ja. Mislim da od tada ovu pesmu nikada nisam čula celu. Uvek ovu kratku "alien" verziju. A tako sam se i osećala. Možda nijedan video nisam pogledala toliko puta kao ovaj. Jer, tih godina, bilo je baš puno razloga za "preživljavanje". I, naravno, za smeh.

Večeras pozovem svoju drugaricu, kažem joj da sam ponovo gledala klip, obe prasnemo u smeh. Kad, iz tog smeha, uz evociranje poneke uspomene, ona kaže:

- A onda je došla ta 2001.

U trenutku nisam shvatila na šta misli.

- Kakve sad veze ima 2001?

- Pa sećaš se, oformila se i prva demokratska Vlada.

- Da, dugo očekivana. Ali što si se toga sada setila? Mislim, kakve veze ima?

- Pa zbog žurki.

- Žurki?

- Tvojih žurki, plavušo - kaže ona, toliko ozbiljna da se na trenutak osetih krivom što sam ih pravila.

To nepriznavanje samo po sebi i ne bi bilo neki preveliki problem kada bi se dotični zakatančio među svoja četiri zida dok