Nazvala ja mamu pre neko veče i tako, zapitkujem je koješta o prošlim vremenima i ljudima, a nju ta moja pitanja, uglavnom, nerviraju. Kaže: "Šta će ti to? Nećeš, valjda, o tome da pišeš?" Lažem je da neću, nego eto da nam razgovor što duže traje. I padne mi na pamet da je pitam kako su se pomirili ćale i Vito. Prve komšije, bre, živeli k'o jedna kuća, a zavadili se, samo krv što nije legla!

Sećam se kad su se posvađali da je bilo grozno i da smo ih jedva razdvojili da se ne poubijaju. Sećam se i razloga, Vitova snaja dobila neko ljubavno pismo, a on osumnjičio

Gost autor: Gospođa Klara  

Osvanuće i taj dan, jednog dana, kad se završe ovi dani. Ponavljanje iste reči u jednoj rečenici je u funkciji insistiranja na činjenici da vreme kao dimenzija dostupna našoj percepciji i dalje postoji, iako se nekako čudno zakrivilo, ušlo samo u sebe i pretvorilo u niz jedinica koje se ne nižu sukcesivno, već su se sabile u jednu tačku, jedan beskonačni dan tokom kojeg jedino imamo pravo na rutinu, kako u razmišljanju, tako i u... hm... aktivnostima.
Nego, da skratim uvod koji će da zaglavi ili u metafizici ili u kvantnoj fizici, i da postavim pitanje.

                "" 

Kažu, opet bismo poslali decu da ginu!

Razgovaram sa nekim poznanicima o 27. martu. A to nije prvi put da se nalazim u takvom razgovoru na tu temu (sa nedoumicama koje su pomenute u narednim rečenicama i pasusima). Zastupaju sagovornici onu već opšteprihvaćenu i kanonizovanu tezu da je 27. mart 1941. godine, sa onim "bolje grob nego rob", apsolutno i nepobitno moralan čin, i izbor koji nema alternative. 

Zovu me ovih dana prijatelji, pitaju kako podnosim izolaciju i da li pišem. I poručuju: "Piši, Selice! Piši nešto lepo, nešto bezbrižno i sentimentalno. Piši o starim vremenima, o Mramorku i železnici, piši o ljudima i sokacima. Piši da imamo čime da prekratimo vreme i gde da se sklonimo od ovog ludila."

Bi' ja, pisala bih, i za vas i za sebe, samo mi se negde zaturile lepe slike. Pokrio ih strah od onoga što dolazi i tuga za onim što smo olako pustili da ode, jer se izanđalo i vreme ga pregazilo. Pisala bih o mirisu zemlje u rano proleće i kaćunima najnežnije ljubičaste

Imali smo ujaka Savu koji je umeo mlađima koji se zaigraju rečima u njegovom prisustvu strogo da kaže "birajte reči",  što je bio poziv za pristojno ponašanje da se ne bruka familija.

 U teška vremena kada zavlada bolest, elementarna nepogoda, nesreća, rat, u ljudima se probudi solidarnost, empatija, ponos i patriotizam, nesebičnost i volja da se pomogne da se što pre prevlada nevolja. Ta energija nosi sve pred sobom i savlada sve prepreke, porazi neprijatelja slogom i humanošću, i pobeđuje sa najmanje gubitaka, zato sto su složni, zato što svaku jedinku vide kao delić

Ulazim u samoposlugu. Sa maskom. Prezam. Dohvatam plastičnu korpu. Gledam levo-desno. Čuvam se od svakoga. Svakoga čuvam od sebe. Tek nekolicina ljudi, jer onamo, na vratima stoji bezbednjak i pušta samo određen broj njih. Zamišljam kako me drška korpe ne dodiruje, nego lebdi unutar kružno oblikovanog položaja šake, onog položaja šake koji se obično zauzima kad se stvarno drži korpa. I dalje vežbam disanje, kao da po prvi put nosim masku. Razgledam, kalkulišem, raspet između cena, minimalnog broja potrepština i težnje da što pre završim i šmugnem odatle, tako povećavajući šanse da zaštitim druge od sebe i sebe od drugih.

epidemiji, vanrednom stanju, ustavnosti, zakonitosti, nezavisnosti, kršenju pravila o izolaciji i ljudskih prava.

Hvala domaćinu (gost bloger: ecce-florian) koji mi je omogućio da na ovom postu, i pored uvažavanja složenosti situacije, broja do sada otkrivenih zaraženih lica i činjenice da je danas preminuo i prvi oboleli od virusa, pokrenem raspravu o nekim od pitanja koja su gore navedena.