Dugo nisam pisala, pa nisam ni filtrirala internet titbitse. U poslednje vreme rečenice koje često primećujem prateći online medije i socijalne mreže su, danas internet gori…internet je danas buknuo od besa zbog  .........,  a tu gde su mi sada tačkice, obično se nađe senzacija dana. U ovom javljanju bih se osvrnula na strane, uglavnom na američke medije i društvene mreže, i ono što saznajem preko njih, jer mi je to sticajem okolnosti od jesenas nekako najfriškije.

Neki koncepti su izgleda dušu dali, i kao da su smišljeni za

Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku.

Aktivisti NVO BUBE92 i učesnici kampanje "Sloboda i šengenska viza teheranskim mangulicama - SišTM" u saradnji sa blogerima B92 + moderatorkama (05 i, naravno, 012) kao i ostalim sa nezavisnih blogova uz veliku podršku ogromnog broja radnih ljudi, građana i poštene inteligencije, organizovaće javnu tribinu pod geslom:

"Žurka BUBE92 iako Milutin Milošević još nije objavio knjigu. Lenčuga jedna!"

ednom je Charles Bukowski  rekao: "Drinking is an emotional thing." Proširila bih ja to i na hranu. Ne može to oko nje svako. Priprema hrane, kuvanje i uživanje u dobroj hrani,  sa svom strašću i zadovoljstvom koje neko može tom prilikom pokazati, ne može se porediti sa trpanjem  kakve bilo hrane u sebe, zato što je eto, vreme jelu. Priznajem da ja nisam bila oduvek ona koja voli da se bakće poslovima po kuhinji, ali ljubitelj dobre hrane sam bila - uvek. Sećam se kako je davno moja prva  kuhinja bila opremljena osnovnim "alatkama",  ali koje  nisu bile često upotrebljavane. Hmm...mladost, ludost.

Reših da napišem ovo pošto me za recept više njih juri već duže vremena a ne može na parče salvete da stane. Pošto naša kuhinja tradicionalno podrazumeva priličnu upotrebu mesa, ni ovaj recept neće da odudara mnogo od tog šablona. Ovo je jelo koje se sprema kada imate dovoljno vremena (treba 4 sata, oko jedan sat za pripremu i tri sata za pečenje), kada vam dolazi veći broj ljudi (10 - 12) i kada hoćete nekog gurmana stvarno da ugostite. Evo da se vidi kuda idemo na kraju:

Nego

„Ako si ustao, dođi da vidiš kako se prave đevreci" - bilo je prvo što sam jutros čuo. U kuhinji je stajala moja žena i razdragano vrtela prstenove testa oko kažiprsta - što je poduhvat kojim se do sada nije bavila - uprkos brojnim i uspešnim kulinarskim pregnućima. Na šporetu se već kuvala prva tura đevreka, a na mašini za sudove bila je otvorena knjiga s receptima. Upravo mi je ta knjiga privukla pažnju, iako sam je video nebrojeno puta. Naime, recepti su verovatno najstarija ljudska kulturna tvorevina, drevnija i od famoznih kamenih sekira. Čitava istorija Homo sapiensa, ali i naših starijih homindskih predaka, mogla bi se pročitati iz nekog imaginarnog džinovskog „kuvara", u kome bi - kao u nedavno pročitanom ljudskom genomu - bilo sačuvano svo kulinarsko znanje čovečanstva.

Slabo se kod nas jede riba, obično samo kad se posti a i onda se ljudi preganjaju jel baš mora. Kao i za svako drugo jelo, najveće je umeće da se spremi a da na kraju rezultat ne bude "samo riba". S obzirom na smanjen izbor sveže ribe kod nas, izabrao sam nešto što svako može da napravi a i nadam se da ne bi trebalo da bude toliki problem da se nađe sveža pastrmka. Pored toga ide i prvi maj pa malo da se napravi pauza od "teškog rada" i prvomajskog uranjanja.

Ja ovde nisam koristio pastrmku

Još proletos smo doneli odluku da ove godine ne stavljamo zimnicu, već da sve što nam treba kupujemo u marketu. Zimnica i onako postaje stvar prošlosti. Cena višanja od 150 dinara po kilogramu je učvrstila tu našu odluku, pa je prva žrtva bio sirup od višanja. Prošle su i kajsije i maline, paradajza je i onako ostalo od prošle godine. A onda je došao septembar i tek tada smo shvatili da je zimnica ipak neophodna. :-)

Baš volim da vidim punu policu raznih đakonija, od kiselih krastavaca i paprike, preko ajvara, kuvanog paradajza, raznih kompota, pekmeza i nekih salata sa paprikom i šargarepom koje i ne znam kako se zovu, a stavljamo ih u ljutoj i neljutoj varijanti. U zamrzivaču je pečena paprika, a kad dođe novembar i kiseljenje kupusa je tu.

Autori: Alselone (pisao ćirilicom) i Libkonz (pisao latinicom)

Колико год да си се најео „остале" хране, увек може да стане један тањир паприкаша.
- Локална мудрост

На једном од скорашњих блогова блогодомаћин је поделио са мном мудрост да се рибљи паприкаш не једе у месецима који у свом називу немају „р". Пало је ту пар ПП-ова као и договор да напишемо