Kada me na šalteru, dok registrujem kola ili u sličnim prilikama, službenica upita za profesiju, obično odgovorim uopšteno i neodređeno, najčešće kažem da sam službenik. Na pitanje: “Gde radite?” izbegavam odgovor, a ako baš moram promrmljam nešto kao: “U jednoj državnoj agenciji”. U kojoj agenciji radim, nikada i nikome ne govorim.

Zgrada Agencije je smeštena u mirnom delu grada, okružena ograđenim parkom od nekoliko hektara. I pored toga, zidovi i vrata moje kancelarije su debelo tapacirani, a roletne na prozorima uvek spuštene.

Atom

 E sad, valjda u 4000 znakova ne može da stane više od 3 grada, ili je ovo prvi nastavak, ili šta li - možda ni objašnjenje za naivne nije moglo da stane u 4000 znakova :-)

Znam da su mostovi skupi i teški za građenje. Oni su u ljudskom doživljaju kruna graditeljstva. Literatura je puna priča o mostovima, za razliku od drugih građevina, isto tako teških za realizaciju. Moj otac je bio graditelj. Probio je sa svojom minerskom ekipom u toku radnog veka na desetine tunela širom bivše zemlje. U gradnji tih objekata ginuli su radnici i u gradnju se ulazilo sa proračunom koliko se pogibija očekuje. Na kraju, kad bi tunel bio gotov pravio se bilans i ako je broj pogibija bio manji od predviđenog to se proglašavalo uspehom. Tuneli su uzimali danak u krvi. Danas

Casni sude,

poceo bih svoju iyjavu konstatacijom da su sudije u Srbiji neadekvatno cenjene i da su plate i uslovi rada u srpskim sudovima necovecanske.

Elem, na poslu je kruzio taj spisak svako jutro. Ko ce sa mesom, ko ce sa sirom. Burek, jel!

Avaj, dusmanin mi to znadoshe !

Kao i svako jutro usao sam u svoje lukuzno auto kojim su me odveli na moje odgovorno radno mesto koje sam preuzeo da bi Srbiji bilo bolje!

Po ulasku u objekat, iz daktilobiroa su javili da moram da se ranije nego inace izjasnim za burek, jer bi kurir hteo ranije kuci.

U

Aj... Jes, u pravu si, još onomad kazala ono djete Branka da toj nisam sve ispričala... Al za to mi i nije mnogo do priče, em davno bilo, em nije bilo lako.. Ali, ajde da pričam, sve mora da se priča..

Toj sam sve pričala, kako sam se udala i kako sam otišla u Bjela polja... Bila jesen, trijesosme,

U povodu obeležavanja Dana Mladosti, NVO BuBe poziva sadašnje i kandidate za članstvo da se okupe na proslavi u Klubu ljubitelja radnih akcija "Korčagin", Ćirila i Metodija 2a.

 „Iako je kus ovaj pas ne grize.

 Tiho cvileći niti mesečine

 sedi na steni

 i gleda niz sjajnu dlaku mora.“ (L.K.)

  Maj ’75 bio je mirniji, mirišljaviji, topliji, ali i strastveniji, uzbudljiviji, maštovitiji...ili mi se čini.Tada je i naša krv bila vrelija, protočnija, udarala na svaki pogled, pokret, reč...od malog nožnog prsta do najvišeg čuperka na glavi pokušavala da izbije napolje, da se dokaže i pokaže među mnoštvom sličnih zaludnika. Skoro da i nije bio potreban povod da se nešto neobično učini o čemu će se ispredati priče, naslađivati...čime će počinilac biti okarakterisan kao hipik, drogeraš, seoska luda, a nikome neće pasti na um hemijsko-biloške-psihičke rekacije u mladom biću, potreba da sa nekim podeli sebe i ono u sebi, želja za približavanjem, za izjednačavanje sa drugima....To su bili naši jauci

Eto mene kako obavljam roditeljske dužnosti. Što će reći, ona pita, a ja odgovaram. Ispred nas fotke, stare, B/W, četvoro nas u akciji pentranja preko nekih stena na vidikovac iznad Dubrovnika.

- Ovo si ti ? Baš kao bebica izgledaš... Kada je to bilo ?
- Auh... Joj... Pre, hmmm, pa prošlo je... 26 godina...
- Baš

nije da sve znam
nije da ja smem
nema izgleda da bi uspela
ustvari nema ko da se spasava 

Deset godina mamurluka*