Koji god gimnazijski profesor, bilo da predaje istoriju, fiziku, matematiku, hemiju ili filosofiju, o kašiki ili bilo čemu drugom ne može da održi ubedljivo predavanje iz svoje predmetne oblasti i da jedan nastavni čas veže svu pažnju svojih učenika, tome bi bilo bolje da potraži kakvo drugo uhlebljenje.

Početkom devedesetih euforija ljubavi žitelja zemalja istočnog bloka prema SFRJ i Srbiji je dostigla vrhunac. Tada je „jedna črvena" novčanica vredela 10 dinara. Istočnjaci su nagrnuli u Srbiju da donose robu ili rade. Među prvima su pristigle rumunske prostitutke. Istinito cenkanje u polumraku beogradske železničke

E. da mi je neko rekao da ću čitati poeziju, da ću se smejati, plakati, da će mi nedostajati neko koga ne znam, da ću ga upoznavati tek kad nije tu, da ću....

Moj dragi gost još jednom: Florian 

More se tih godina, mada smo bili znatno siromašniji, mnogo lakše moglo doseći. U osnovnoj školi odmarališta Lovran, Lošinj, Pag; u gimnaziji vozom do Ploča i duž cele obale, sa posebnim obaveznim osvrtom na Dubrovnik. Početak studija ostrvske ture Mljet, Vis, ... da bi se rođenjem dece ustalila Istra. I pre toga sam letovanje najčešće završavao saborom, prvo u Rovinju a posle u Poreču, odakle se kretalo direktno na nastavu. Završetak studija i zapošljavanje poklopio se sa pretvaranjem nekog nasledstva ženinih roditelja u stan.

Evo kako nas je svet nekada video, samo mi nismo videli isto.

Dugo već na graničnim prelazima sablasno zjape prazni rafovi nekada prepunih free shop-ova. Posedovati duty free shop bio je moj san krajem osamdesetih. Bez ikakvog poslovnog iskustva i uz puno sreće, zateklo me je 1990. godine, u eri opšte liberalizacije spoljne trgovine, odobrenje Savezne uprave carine da mogu da otvorim bescarinsku prodavnicu, tj privatni free shop u svom gradu. Dozvola je važila do kraja godine i trebalo je iskoristiti konkurentnost prodaje svih proizvoda oslobođenih od plaćanja carine.

Osoba A: Jugi, Srbin, generacijama iz Prizrena, danas izbeglica, član odreda od 1954. godine, bio starešina Saveza izvidjača Kosova i Metohije

Osoba B: Oki, Turčin, deda po majčinoj strani Crnogorac, iz porodice starosedelaca, član odreda od 1968. godine, sada rukovodi odredom

Osoba C: Kujtim, Albanac, član odreda od 1970. godine, uvek tu kad treba

Osoba D: Đafa, svi misle Albanac a on Turčin, član odreda od 1982. godine, neizbežan

Osoba E: Hipi, Rom, sasvim drugačiji od nadimka koji nosi, član od 1968. godine, najveći veseljak

Osoba F: Salja, Albanac, član od 1978. godine, najmirniji od svih, ali poslovno najuspešniji

Гост-аутор: mrale54

... Ма, знаш оно, кад, овако почетком августа почну они пљускови, оно, десет минута само, па се она фина, ко пудер, прашина на сеоским путевима претвори у блато, а ти босоног гацкаш и блато ти се провлачи између прстију?

Досадно да горе не може бити!

Послали те маторци за распуст код бабе и деде у село,

 

Dobar deo života sam proveo u Ateljeu 212. Čak mogu reći da kad pomislim na pozorište, pomislim na Atelje. Još u mladosti sam odlazio na predstave zahvaljujući kartama koje je otac jednog mog prijatelja dobijao preko sindikata. Zbog tadašnje  mladosti najverovatnije nisam razumeo sve što je iz grla glumaca dopiralo do mene ali sam uprkos tome srećan što sam odrastao baš uz tu prašinu, pokretni krov, miris i najvećim delom magiju velikana. Kasnije su ta odlaženja u Atelje postala nezaobilazna potreba, pa sam neke predstave gledao po nekoliko puta. Šta neke? Skoro sve.