Saša Marković Mikrob

Napustio nas je još jedan autentičan čovek

bio je umetnik, novinar, društveno-politički radnik, radijski voditelj, performans majstor, a bio je poznat i po pseudonimima "Mladoženja" i "Bambus".

jbg najbolji odoše

... draga, dragi, druže stari .. nije bitno.

Igrom slučaja mi pali na pamet oni kučići sa šiškama preko očiju ponekad gde ne znamo šta im je napred, a šta nazad. Tj setio sam se i karikature gde je gospođa dovela kuče na pregled i veterinar kaže da je kuče u odličnom stanju s obzirom da je od prošlog pregleda bilo primorano da ide natraške pošto mu je na pogrešnoj strani vezan povodac.

Pa onda imaju i ona škotska goveda, poniji i lame razne, a umemo i mi, nekopitari, humans skoro, da se okitimo šiškama, što da ne, većini lepo izgledaju.

Šiške su mi, ovom prilikom, metafora, radije nego paralela, procesa gde nam do nekog trenutka ne ometaju pogled u svet, a onda, kako polako kaskamo kroz delove dotičnog one neprimetno padnu na oči - što je, samo po sebi, isto metafora, tj umetnički derivat nečega što bar nekima od nas samo pokriva bubuljice na čelu, ništa više.

U Srbiji, kao i na ostalim ex-YU prostorima, skoro da nema coveka u svojim kasnim dvadesetim, tridesetim ili ranim cetrdesetim koji nije cuo za Dilana Doga, istrazivaca natprirodnih pojava, junaka jednog od najboljih stripova koji se pojavio na nasim kioscima kasnih osamdesetih - Dylan Dog.

Posle raznoraznih prilicno klinackih stripova u kojima su se pretezno pojavljivali kaubojci i indijanci i u kojima su radnje bile prilicno jednostavne a samim tim predvidljive i dosadne, pojavio se strip koji je uz Martija Misteriju i pre njega Mister Noa konacno uneo toliko potreban kvaliet i intrigantnost zbog kojih je imalo smisla ako ne postati kolekcionar ono bar pratiti i skupljati stripove. Jer kod nas su pre toga stripovi ipak bili samo jeftina zabava do koje se dolazilo po kisocima. Dok su sa druge strane na tzv. Zapadu stripovi i graficke novele mnogo ozbiljniji hobi - pravo kolekcionarstvo.

Onda smo bili zajedno, svi nekako shire rasporedjeni a vishe ushushkani, makar iluzijom.

A Beograd je bio svet, a i vishe od toga za nas, jer smo u taj spoljashnji lagodno i slobodni mogli da odlazimo, mi studenti, tada zakorachili u svoj pravi zivot u kome nas tek sve cheka.

Po ceo dan zajedno na predavanjima i vezbama, a na pauzama skupljamo dzeparac da  kupimo ruchak, kafu i cigarete. Zlatni trougao za one sa studentskog trga- Komunalac, Brankovina i Smederevo u kojima se delilo 20 cevapa na petnaestoro, pa se trazilo uveg dodatak u hlebu, a za one sa akademije-

Milan Nikolić

PROLOG NA NEBU: U svakom stadu  postoje zaslužni građani i partibrejkeri. Danas, 31.decembra 2010., kada mi predsednik države poručuje da u Novoj godini moram "više da se trudim", a premijer anticipira nastavak "napretka" (?!), ja bih morao, kako red nalaže, da nađem i neki pozitivan utisak iz sveukupne "zbilje". U suprotnom, ostadoh "mnogo mračan breee" i večiti partibrejker. Pozitivan utisak? Imam! Imam kec u rukavu za inkluziju u srećno stado. Zove se - JK! Voleo bih ja da Srbi imaju Idu Prester, ali

Strina je umrla juna prošle godine. Već neko vreme se mučila. Najviše je napao šećer - poslednjih godina skoro je bila oslepela. Razaznavala je samo obrise. Poslednji put smo je videli pre nekoliko godina. Ono kad smo im svi porodično otišli u goste. Obradovala se, mojoj kćerki najviše. Srdačno se ispričala sa svima, ponajviše sa majkom.

Uvek se javljala na telefon. Valjda joj se u poslednje vreme sluh još više razvio kako joj je vid oslabio, pa je iz prve, bez greške prepoznavala ko je zvao. Nismo se sa njima čuli toliko redovno. Brat je zvao da kaže tužnu vest.

Porediti Zorana Đinđića sa bilo kim iz otužnog mnoštva tipusa koji nam se u ovoj razvalini od zemlje samopredstavljajaju kao političari - nema ama baš nikakvog smisla.

Pre svega: Zoran Đinđić umeo je da se nasmeje!

                                        ( ili fotografija koja nikada nije napravljena )