nije da sve znam
nije da ja smem
nema izgleda da bi uspela
ustvari nema ko da se spasava 

Gledam kroz prozor, u trešnju, pokrivenu snegom. Nije baš pristojno što u ovakvoj idili pijem vino, ali, došlo mi. Nekako mi taj buke „Strasti“ sa izuzetnom završnicom, dugom i postojanom prija. U toj samoći, krajnjeg stadijuma alkoholizma, kad piješ sam, postavljaju se pitanja kojima su odgovori potrebni, taman toliko, koliko i aroma crvenog bobičastog voća sa blagim tonom hrastovine u pozadini ovog vina.

Naša nova stara i umorna kuća - na lokaciji - osim brdovitog i šumovitog placa u koji je usečena ima i nekoliko prostorija sa velikim prozorima koji se ne otvaraju pa su napravljeni iz jednog komada stakla.
To zbunjuje manje ptice, pogotovo u prostorijama gde su takvi prozori na dva suprotna zida, pa nekad pomisle da mogu tuda da prolete.

„I was the shadow of the waxwing slain By the false azure in the windowpane; I was the smudge of ashen fluff - and I Lived on, flew on, in the reflected sky."

Mnogi što su odrasli ili proveli više vremena na selu su imali prilike da u ruci drže pticu koja je upravo uginula. Tužno iskustvo posebno naglašava njihov neukočeni vrat koji je „mekan" kao vrat onih veštačkih kučića kojima se klati glava u nekim kolima dok se kreću.

Mi ćemo novim mladim drvećem i žbunjem pokušati da ptičicama ubijemo iluziju da se kroz providno staklo može proleteti.

Dosadne li godine, AD2023, kiša pada skoro svaki dan. Ali izgleda da će polako prestati. Dani su značajno topliji. Miris proleća u vazduhu je jak, prejak, pa je čak i stari hrast digao ruke i počeo polako da lista.

Puhala je žestoka Bura. Njega smo spazili nakon stotinjak metara na talijanskoj strani granice. Bio je odjeven u habitus miš boje s kapuljačom na glavi. Izgledal je kak neki sivi franjevac, uz to još i duga brada. Pokraj njega su pogruženo i nekak jadno stojali muškarac okrugle glave i crnomanjasta puca tridesetih godina ljepih nogu. On je pokazival autostoperski palac. Bastica je kazao: Stani, da vidimo gdje su se uputili, ionak ne žurimo. Stao sam kraj njih, Basta je otvoril

Znam, znam, odavno nisam pisala o Africi!

Evo, da ne bude da ne ispunjavam obećanja - baš mi je ovo današnje, tmurno vreme idelno da vas na trenutak povedem u neke lepše i sunčanije krajeve.

Vežite se, polećemo! 

Kako je moguće da na nekoj tačci planete, u nekom trenutku života, nešto nikako ne volite, a onda, promenite lokaciju i gle! Kao čarobnim štapićem, vaša omražena stvar odjednom postaje nešto što nestrpljivo iščekujete?
A baš to je bio slučaj sa mnom i javnim prevozom.

Odmah da se razumemo - po vokaciji sam pešak. Iako me muž godinama ubeđuje kao je auto mnogo korisna stvar, što mu ne osporavam, ja ipak više volim da me neko drugi vozi. I da ne razmišljam o mestu za parkiranje. Ni o punjenju rezervoara. A ne volim ni da prčkam oko motora niti da menjam gume.

Draga moja,

Pariz me je dočekao umoran i siv. Zatrpan niskim oblacima. Teturao se kao mamurna skitnica, doduše dostojanstvenog držanja i u skupom odelu, ali pomalo zalutala u mračne ulice zaposednute senkama nekih ljudi što često psuju i preglasno pričaju. Sjaj prošlih godina mogao se naslutiti po gordim pogledima koje mi je upućivao kroz kapljice što su se kao suze slivale niz prozor hotelske sobe. Njegov pogled gord, a moj setan.

SLUČAJEVI ILI TRAGEDIJE MOJIH LJUBAVI (Milena)

Dobar dan, (eh da je zaista bio dobar dan, gde bi mi samo kraj bio, ovako...!)

Ja sam Todorovic! Aleksandar Todorovic! Zapamtite to ime, i to prezime, ali ne zbog mene, nego radi vas - za svaki slucaj.

Особине оваквог стања духа су: смањење круга интереса, пад радозналости, понашање искључиво по устаљеном моделу без погледа у непознато, страх од новог, крутост у начину размишљања, одуговлачење при доношењу одлука, неупуштање у икакве ризике, уходан ритам свакодневних активности, сужавање круга пријатеља, па и родбинских веза...

Једино што стварно помаже је промена филозофског приступа животу, ослањање на преостале животне способности, дружење с младим и по природи оптимистичним светом, задржавање интереса за околину до крајњих граница, физички контакти...

Mene sada nesto hvata neka tuga. Sentiment kakav, žudnja, čežnja, tiha patnja.

To se javi noću kada je čovek sam. I normalno je.

Meni sad ne prija samoća. Nekako su mi svi ti dani postali mrmotni. I noći su uglavnom takve, mrmotne, ali su mirne.

Mirni dani i noći u klišeu.

Pored neumornog igranja klikera, klikeri su nam bili kamenci ali smo ih od milošte zvali mermerci a bilo je i tz gvozdenaca izlupanih iz kuglagera, pentranja i lomatanja po zaostalim ruševinama, lunjanja po Kalemegdanu i njegovim lagumima, prelaženja Starog mosta, tada jedinog i branja bambusa po baruštinama budućeg Novog Beograda, skupljali smo i sličice fudbalera. Ko je imao sličice Bobeka, Mitića, Beare, Zebeca, Čajkovskog…a još ako je imao i duplikat, bio je poznat i čuven i van granica Francuske, mislim, ulice.