Ne citam vise cesto blog B92. U prethodna 2 dana sam malo nadoknadjivala propusteno. Uglavnom Krkarove tekstove. Nisam htela da uzurpiram prostor svojim pricama, zato cu ovde, u svojoj kuci (vikendici). 

Odrasla sam na moru. Uglavnom u Tribunju, svojevremeno majusnom selu koje se sastojalo od kamenog ostrva, kamenim mostom spojenog sa kopnom i zaledja. U zaledju su bili brdo/groblje Sovlje, Zamalin, gde je drzao kafic Miso Kovac, od kog su moji roditelji imali kljuc. Misova kuca je bila iznad kafica. Ispred parkiran Moto Guzzi koji je vozila njegova zena, cuvena lepotica, Splicanka,

Celo detinsjtvo sanjao sam pariski san, odnosno, da posetim strica koji je 1965. godine trbuhom za kruhom otišao u Pariz. Kada sam diplomirao, otišao sam da neko vreme radim u njegovoj firmi. U slobodno vreme pešačio sam duž obale Sene fasciniram pariskim klošarima. Oni su mi bili podjednako zanimljivi kao

U oktobru prošle godine, sedam meseci posle početka nenasilnih demonstracija i pet meseci od početka oružane pobune (mada je ta razlika od 2 meseca pod velikim znakom pitanja), a koja je (oružana pobuna) polako ali sigurno istisnula nenasilnu na potpunu marginu, Bašar el-Asad, (još uvek) predsednik Sirije, je pripretio da će zapadna intervencija u Siriji zapaliti region. Do otvorene intervencije (još) nije došlo, međutim više niko ozbiljan ne pokušava da sakrije/negira da se u Siriji dešava "proxy rat" [posredni rat, rat u kome sukobljene strane nisu u direktnom ratu, nego to čine preko leđa nekog trećeg]. Poslovično inertni (po prirodi posla, ništa lično) Gensek UN-a, Ban Ki Mun, je obznanio sopstvenu svesnost o proxy ratu otvarajući sajam licemerja, pardon, sednicu Generalne skupštine UN-a o rezoluciji koju su predložili Saudijska Arabija i Katar.

Полиморфизам "дан мрмота" алегорије је посластица, мисаона, инстинктивна и егзистенцијална.

Добро, сваки полиморфизам је помало и по својој природи self-referential,  пошто ми у другима и другоме, па себи, тражимо инспирацију, простор за позајмљивање и крађу, поклањање и поклоне.

Иако мени механика алегорије највероватније не иде много даље од филма "Groundhog Day", тј не сећам се, претпостављам да сви алегорију, тј "алегорију", осетимо по први пут као обавезно одело убрзо после рођења, и за живота нас она ретко напушта. Тачније, пре би се рекло да нам се она полако увлачи у кости и постаје део костура.

 

Да је свет праведнији било би интересантно посматрати како се алегорисјки шум помера у једну или другу страну, обојен на један или други начин, од културе до културе и од времена до времена.

Aktivisti NVO BUBE92 i učesnici kampanje "Sloboda i šengenska viza teheranskim mangulicama - SišTM" u saradnji sa blogerima B92 + moderatorkama (05 i, naravno, 012) kao i ostalim sa nezavisnih blogova uz veliku podršku ogromnog broja radnih ljudi, građana i poštene inteligencije, organizovaće javnu tribinu pod geslom:

"Žurka BUBE92 iako Milutin Milošević još nije objavio knjigu. Lenčuga jedna!"

Lela je imala srce veće, toplije i mekše od njene najveće i najlepše pufnaste krofne.

Danas sam je se opet setila, dok sam popodne  na terasi grickala klot bruskete, i zalivala svaki zalogaj popodnevnim nescafe-om s malo mlekca, da podmažem izgrebano grlo. Prolećna dijeta me baca u očaj, alimoraaam...

Gledala sam u to čudo  i grozotu od prepečenog hlebnog testa, i sanjala o onom drugom testu za krofne, mmmmm...onom pufnastom, mekom,  punom vazduha s većim i manjim rupicama, koje je tako majstorski pravila moja Lela.

Ove godine će biti ukinuto služenje vojnog roka i većini muškaraca biće uskraćena omiljena tema u muškom društvu: komično-tužni događaji iz JNA. Tema ovog bloga pala mi je na pamet prošle nedelje listajući spisak VIP blogera i uočivši ime Aleksandra Vasovića-novinara Rojtersa. Prema godini rođenja

Lagano klizi i ističe novembar i pada mi na pamet jedna priča koja zaslužuje i mora da bude ispričana, baš sada, jer radi se o – Novembru. 
Drugim rečima o - istrajnosti, talentu, malerima i nepokolebljivosti.
 

 

 

 

 

 

 

Čudan je to paradoks: da me neko pita mislim li da je Olja Bećković novinar - iskreno bih se dvoumio i ne znam šta bih odgovorio.

Opet, da me neko pita:  ko je najbolji novinar u Srbiji, među troje - a verovatno prva – bila bi Olja Bećković.

Sa televizijskom političkom emisijom tipa tok šou takve dileme sigurno ne bih imao. „Utisak nedelje“ bez premca je na prvom mestu čitavu deceniju i po, i duže. Uprkos pomalo okoštaloj formi, uprkos zamoru koji se ponekad oseća. Način na koji (je) Olja Bećković to radi(la), od apsolutne, robotske pripremljenosti, fantastične koncentracije, znanja i spremnosti da se definišu teme i postave prava pitanja čine je nedostižnim takmacem u toj trci. I munjevita reakcija, i britak jezik, i intelektualno poštenje.

 

 

Činilo bi je, to jest, da takva trka postoji.