„ E Obrene, muko moja, što dočekasmo i ja i ti? Da svijet s nama usta ispira. Da nam se smiju i od nas glavu okreću? A sve se protivu nas urotilo,  k’o da smo se kamenjem na Boga bacali.

Kad nam se babo vrnu ranjen iz onog rata s Bugarima, mi se u prvi ma’ poradovasmo, samo kad živu glavu izvuče. A  njemu rane nikako da zamire, džaba i ljekarije i melemi. Jedno vreme i bože pomozi, bar je porad sebe mogo ispred kuće izić. Pošljen ni to, no ga sve Vinka i ja između sebe izvodile, pa me živi sram iz’ede i sve glavu na drugu stranu okrećem. 

Dragi moji i drage moje, svi vi koji ste nekada išli u osnovnu školu „Pero Popović - Aga", ovo je poziv za vas.

Na FB se okupila grupica negdašnjih drugara, malo ćaskala, onako komšijski, preko pola sveta, i na kraju se dogovorila da se okupimo u školskom. Bez obzira na generaciju.

Možda sretnemo nekog poznatog - a možda i ne.

Kako god, ideja je da pokušamo da se sretnemo.

Pre neki dan me nazvala mama, kaže treba da ide na neku kontrolu kod lekara. Ufff, meni sad neka gužva na poslu, ne znam kud udaram, a i ne vozi mi se 85km po ovoj vrućini. Ma, bre, kad pomislim da treba da prođem kroz BG u popodnevnom špicu, prođe me volja da sednem u kola. Ali, mama zove, a ja njoj ne odbijam ništa.

I odem juče. Gunđam usput, nerviram se zbog gužve i zakrčenja na mostu, a glava me boli, lepo mi muka od tog kljucanja. Ali kad sam je videla kako me čeka na klupi ispred kuće, sve me prošlo. U plavoj cicanoj haljini i štrikanom prsluku prebačenom preko

Ili bombaradujte, ili da krečimo.

Početkom devedesetih euforija ljubavi žitelja zemalja istočnog bloka prema SFRJ i Srbiji je dostigla vrhunac. Tada je „jedna črvena" novčanica vredela 10 dinara. Istočnjaci su nagrnuli u Srbiju da donose robu ili rade. Među prvima su pristigle rumunske prostitutke. Istinito cenkanje u polumraku beogradske železničke

Celo detinsjtvo sanjao sam pariski san, odnosno, da posetim strica koji je 1965. godine trbuhom za kruhom otišao u Pariz. Kada sam diplomirao, otišao sam da neko vreme radim u njegovoj firmi. U slobodno vreme pešačio sam duž obale Sene fasciniram pariskim klošarima. Oni su mi bili podjednako zanimljivi kao

Juce sam pustila njegov CD, nisam ni znala da je umro... baš sam se rastužila.

JJ Cale-a slušam dugo dugo. Puštala sam ga deci i prijateljima koji ga nisu slušali... Slušala ga s onima koji ga baš baš vole...

Kisa i dalje pada, sada nekako drugacije""""""""

12 dana.

Ne zove on nju, ne zove ona njega. Prkos, inat, dostojanstvo prizvano iz nekih davnasnjih ubedjenja. On zatrpan poslom, ona dobija snagu svakim danom koji prodje.
Necu ja prva(prvi) Misli pred drugima skrivene, o njemu, o njoj. Tisina.

Ulica, blizu njegove. Kisa rominja. Ona treci dan zaredom u blizini poslom, ne javlja mu se. Istrajava.
Hoda  uzdignute glave, polako (sa namerom) i odjednom ga ugleda. Zove ga. On staje, zatecen, ne mrda. Prividno miran.Prilazi mu.

Poljupci izmedju

(Atmosfera u ovom tekstu je kao u pesmi " Ovo nije san" U skripcu.
Nesto je tu misao samo, nesto stvarnost. Jedna noc kad je sneg vejao dugo,bas dugo.
Izostavljeno -  oko braon boje, oko plave boje.)


Kao da nema tise ulice u Beogradu kada se proredi saobracaj a noc zaigra taman mistican ples kao kontrast snegu. Kad drvoredi deluju damski elegantno pod velikim pahuljama koje su ceo dan zauzimale odredjeni polozaj.Iznad tvoje glave je bal. 

Ta mocna ulica spusta se sigurno i nadmocno ka centru sa visine, ukrasena smetovima.Siroka ulica  secanja