"Uzalud je bilo ista ciniti i govoriti te veceri, ludje od drugih. U ponoc otici ce ove djevojke pod vodenice i gole se kupati na vodenoj maji sto je rasipa vodenicni tocak, i sejtani, sto tad ustaju sa svojih legala, rutavim sapama pljeskace ih po vlaznim butinama, sjajnim od mjesecine."

 

 

 

Odlomak iz romana "Isaija" 

(...) Пре но што је са последњег застртог степеника згазио у двориште, застао је и окренуо се. Нешто је ослушкивао.

- Чујете ли ово? - упитао ме је, загледан у даљину.

- Чујем - одговорио

Još uvek pamtim vic koji mi je otac ispričao pred kraj osmoljetke. Ne verujem da je to bio motivacioni govor, jer sam bio jako solidan đak, ali ne bih ni isključio tu mogućnost. Vic ide od prilike ovako:

"Vratio se ćale sa roditeljskog, a sin malo podbacio u školi pa čcekivao da ce ćale da se dere. Medjutim ništa. Atmosfera opuštena. Čak ćale iznese viski i dve čaše:

- Ajde sine naspi nam ovaj viski, šta me gledaš?

 

Sin zbunjeno sipa samo ocu.

- Sipaj... Sipaj i za sebe.
- Tata ja ne pijem.
- Ma slobodno sipaj... Je l ti se svđja?
- Pa nije loše... Bolje je od one brlje što pijem drugarima.
- Pa jeste. Ovo je džoni voker blek, najkvalitetniji viski. Stariji od tebe... Zapali jedan malboro.
- Tata ja ne pušim.
- Ajde bre. Znam da pušis... Kako je?
- Pa bolje od krdže koju pusimo u školskom dvorištu.

I, evo nas, čeka nas drugo polufinale.

Pošto sad znamo da smo se kvalifikovali za subotu, moći ćemo večerašnje takmičenje da pratimo mnogo opuštenije.

A ako ćemo pravo, izgleda da će večeras biti i zanimljivije... Bar ako je suditi po onome što videh na dragome nam You Tube-u.

I dalje ostaje poziv da kačite negdašnje i sadašnje evrovizijske, skoroevrovizijske i ine pesme koje vas na istu asociraju, da komentarišete sve - od muzike, preko koreografije, do, naravno, kostima - i generalno, da se opustite i zabavite dok pratimo takmičenje koje, po rečima čuvenog komentatora BBC-a svi vole da mrze.

Što se mene tiče, ja ga samo volim.

Ovih dana sam sticajem okolnosti bila u drustvu ljudi koji imaju svoje originalne ideje i koje su sa ovih prostora uspeli da ih proguraju daleko u belom svetu. Svi su ostavili izuzetan utisak na mene i inspirisali me da vam ispricam jednu pricu koja datira iz vremena nekadasnje Jugoslavije.

Proslo je nekoliko godina od Titove smrti, osamdesete se zahuktavaju, na radiu je cesto Majkl Dzekson i      " Bili Dzin ", nose se podvrnute farmerke i starke svih boja.
U to vreme, poneko dolazi u posed cuda tehnike nazvano Spektrum. Pojavljuju se igrice, vreme je Pakmena, drugara

Zelja nas pokrece. Barem mene. Zelja za istrazivanjem neceg novog, neceg nepoznatog i neistrazenog. Sto ne znaci da je zelja za starim, poznatim i vec dobro istrazenim umrla. Naprotiv, nista se ne moze dobro spoznati do kraja, u tolikom da bi prestalo da nas intrigira. Ni sebe ne poznajemo dovoljno dobro. Ako neko sumnja u ovo, setite se kako ste odreagovali na neku potpuno novu stvar u vasem zivotu, i videcete da takvu reakciju niste od sebe ocekivali. Spoznajom sebe dobijamo mnogo. Poznajuci sebe dajemo drugima pravo da nas vise upoznaju. Zelimo da delimo i da budemo podeljeni. Zelja nas pokrece, za boljim, za novim.

Otvaranje niškog Sajma knjiga nekako se poklopilo sa vešću o hapšenju Jožefa Kase. Sklon da imam naizgled nespojive asocijacije, kupio sam na štandu organizatora, NKC-a, prelepo izdanje knjige „Mare" - 12 godina zakasneli omaž jednoj od legendi gradske kulture, teatrologa i pozorišnom reditelju Marislavu Radisavljeviću, koji je (predstavom „Lizistrata") diplomirao kod dr Huga Klajna. Listajući bogato uređen koncept hronologa niške pozorišne scene Slobodana Krstića, našao sam nadahnuti prikaz Mareta Radisavljevića o prvom pozorišnom YU festu u Nišu 1992. godine koji je činio uvod mog izdanja „KPGT - Niš 1992 - 1996". Mare me je asocirao na Ljubišu Ristića, takođe Klajnovog studenta, Ljubiša na Jožefa Kasu, gradonačelnika Subotice u zlatnom pozorišnom dobu tog grada, a svi zajedno na davnašnju tezu da „država stanuje u pozorištu"

Beogradski otegnut izgovor zvuči nekako razmaženo i umiljato, kadkad cmoljavo, mada ume kad treba da bude i surov, zajedljiv ili već, zavisno od prilike; taj govor je prepoznatljiv pa se Beograđanin lako uoči među drugim sabesednicima i to se može uzeti kao jedna od odrednica gradskog idnetiteta. Ali, to je samo stereotipan i već pomalo izvikan znak kojim bi se obeležila posebnost Beograda, ima ih mnogo drugih, vidljivih na prvi pogled, javno istaknutih i vizuri dostupnih, nevidljivih  i skrivenih od onog prvog pogleda, izmišljenih po potrebi ne bi li se gradu dodao neki novi plus, i naravno, bezbroj znakova koje sobom nose građani, svako na svoj način i sa temom koja ga se dotiče i da ne bude nesporazuma, ti znaci jesu najvažniji. I da se ne zaboravi, Vrabac je u toj priči nezaobilazan, pozicioniran na visokom mestu hijerarhije indentifikacionih znakova jer je neodoljivo privlačno misliti da ta mala ptičica prezentuje metropolu. Jedinstvo suprotnosti kako reče neki od filozofa, nije mislio svakako na ovaj Beogradski slučaj i vrapca, ali nije nemoguće u slučaju nedovoljnog dokaznog materijala samovoljno i po želji koristiti filozofsku misao i podržati Vrapca.