Много ме воли моја мајка. Али, чак ни она није могла, а да не закључи, помало грубо, да сам ја један "лепак за будале". Стално сам истеривао "неку правду", што у обданишту, што на игралишту. Од маторих гилиптера из дворишта и из школе нема ко ме није давио, тукао и зајебавао. Не моји вршњаци, не деца са којом сам се играо већ старије силеџије којима сам пружао отпор. Као и оне жртве силовања што су носиле "прекратку сукњу", тако и ја понекад мислим да сам био "превише у праву", или сам се бар "правио паметан", "филозофирао" итд. Преиспитивао сам себе тако једно милион пута и увек долазио до истог закључка да ће пре бити да сам стварно лепак за будале, него ово друго. Било да су дошли пар година старији па нас отерали са терена или средовечни људи без икаквог осећаја гриже савести што деци отимају терен, било да нам старији и јачи из чисте обести "грацкирају" кликере или узму нову лопту и кажу "да ће је вратити"- ја нисам могао да ћутим нити да им се склањам с пута. 

Од свих таквих епозода једна је оставила посебан траг. Иако сам и у тој епозоди добио неке батине, увек се слатко исмејем кад је се сетим.

Naslov samo kradem, iako nisam prvi, a i tanjušan mi je kao front za SciFi notu što se probi kroz pukotine pop-kulture ovih dana, gde postoji planeta, na njoj rasa, u njoj operske pevačice koje se ceo život spremaju za samo jednu pesmu, jedno izvođenje, i kad u njemu dostignu queen-of-the-night-F (F više od ovog u fontu što imamo na raspolaganju, a i uopšte je smešno naše izgovaranje slova F ovako samog) one sebi oštrim bodežom probodu srce.

A kradem i sećam se zato što mi je dobar protivteg jednoj „modernoj" crtici identity-politike zvanoj „toxic masculinity", toksičnoj muževnosti kao fokusu napada identity političara i političarki koji dovodi do toga da se mnogim muškarcima uvlači pod kožu, i kako kaže jedna iznervirana američka dama od njih pravi „male, plačljive cvetiće" - dobro, dame su sa Venere, dok bi pesnici sa Marsa to preveli na književni srpski kao „plačipičke".

Objavljeno Saturday, 13. October 2012. Ovaj tekst objavih 2012 godine pa sada opet da ga ponovim jer eto nje će opet biti medju nama u Muzeju savremene umetnosti … a hteo sam onda da kažem, sada i ponavljam, da sve to sa njom i promocijom ovde u Beogradu nije fer prema atleti Aleksiću, zaboravljenom sasvim a koji je daleko pre nje činio isto i čisto, bez pompe i nadodataka o tome da je to umetnost ... on je to radio da bi preživeo ... 

 

Nikada nisam razumevao taj moj poriv da sakupljam razne isečke iz novina, stare fotke, neke beleške koje se ne mogu više pročitati i to sve strpano u staru kutiju za cipele pa onda sa vremena na vreme zaronim u tu hrpu, pola bacim a drugu polivinu oper vratim unutra, niti znam zašto sam ono bacio a drugo sačuvao ali tako je to oduvek. Pre neki dan nađem isečak iz nekog stranog časopisa gde je slika Marine Abramović kako u nekom njujorškom muzeju sedi a preko puta nje neka osoba pa se gledaju dugo oči u oči i to je veoma važan umetnički čin sa obzirom da je u tako respektabilnom muzeju instaliran a i piše da ona ostaje a oni sa druge strane se menjaju, posle sam se setio da je prošle ili već neke godine u silosu Žitomlina bila njena fotka gde sedi na belom konju, držala je belu razvijenu zastavu objavljujući verovatno predaju mada je delovala kao da predvodi iako iza nje nije nikog bilo. Nekada, kada bejah mlađi gledao sam njene performanse sa žarom misleći u sebi – u ali im je j….. kevu a kad me je drug pitao zašto tako mislim rekao sam mu da ništa nije razumeo i da je bolje da odemo na pivo jer on za drugo i nije, tako je to bilo jer i ja nisam baš njene gestove kapirao. Prođoše godine, pivo više ne prija kao nekad, unuci zvocaju zašto još uvek pušim, neke dijete pritom i onda kad sam našao tu sliku MA i setio se one fotke u Žitomlini počeh da mislim o njoj, a dobila je i Trinaesojulsku nagradu od države Crne gore i takođe neku od Karića ovih dana, odoh na Wikipediu (the free encyclopedia) da proverim da li sam to sve nekada razumeo, zbog čega sam mislio da ona j… kevu svetu i poretku svetskom svojim delovanjem. I nađoh da piše o njoj:

 

Вест о одласку некога кога смо волели, понела ми је на тренутак мисли у једну давну зиму и невелики радијски студио. Као млад новинар, почетник, са стрепњом сам позвао познатог песника и упитао га да ли би гостовао

Kada sam ja krenuo nekim putevima kojima sam tada morao, kada sam prestao da budem dobar za nju, uradila je ono šta je trebalo da je ostavim. Ja sam tako učinio i sve to je ok. Tada nisam baš mislio da je ok, ali sada je nekako još više poštujem zbog toga.

Osećaji poput toga se teško zaboravljaju i ljudi pate. To traje. Neki kažu, 50% vremena koliko

Valjda nije potrebno da naglašavam da pred sutrašnje finale RG navijam za Novaka, bliskog po plemenu. Ali moram to, zbog karaktera samog teksta, da ne ispadne da sam zbog manjka sportske strasti pribegao tome da pravim tekst koji ide van sporta. Elem, "pratim" Novaka još od kada se pojavio i tada se u nekim situacijama skoro posvađao, uslovno rečeno, sa nekim poznanicima koji su na moje više nego slutnje da je on potencijal za vrh oštro odgovarali da ni slučajno neće moći da se nosi sa „ovom dvojicom“ (koji su u tadašnje vreme uistinu delovali nedodirljivo). Vreme je pokazalo šta je pokazalo. No, preskočimo klasičnu navijačku priču, oponiranja, nacionalni nerv, jednu od retkih svetlih tačaka dugo mrcvarenog i u pojam ubijenog srpskog naroda što našem teniskom heroju daje novu dimenziju... Sve se to podrazumeva. Što se mene tiče, sada, pred sutrašnje finale Rolan Garosa, postoji nešto što je još važnije i dalekosežnije od pukog i složenog navijanja. To je činjenica da prisustvujemo istoriji. prisustvujemo jednom gigantskom trenutku koji se više nikada neće ponoviti. Ali ne zbog trke za GOAT titulu, ne zbog bilo kakve statistike...

 

 
Kada smo bili deca jedna od glavnih zanimacija bila je da otkrijemo iz koje zgrade moze da se izađe na krov.

Mislim da nas je mnogo stvari u isto vreme vuklo ka gore. Otkrivanje novog prostora gde nema gužve, pogled sa najviše tačke zgrade ka noćnom nebu. Zvezde su delovale bliže. Mogućnost da sa visine gledamo automobile, ljude i čitav grad kako diše u daljini.

Kad smo malo porasli neko je provalio sunčanje na krovu. To se upražnjavalo neko vreme sa sve

Пространи трг око бисте радничког вође још увек је био заковитлана црна рупа. Пунио се и празнио у напетој вреви, вртешка возила је отицала кроз шест прстију положених на њега. Није било продаваца вечерњих новина и узвикивања наслова,  велики сат више није висио на средини заклаћен на ветру; са  бронзаног чела вође сливала се опора туга новог миленијума и са бркова капала на трг.