Prvi ozbiljno hladan novembarski dan u Beogradu ove godine.Ljudi jure semafore, buseve, vecina hoda i razgovara telefonom. Ulicama odjekuju sad vec cesti strani jezici.Grad je u ritmu funk-dzeza.

 Razmisljam gde da se sklonim do sastanka koji imam kasnije. Ulazim kao da me neko vodi za ruku na mesto koje beogradjani poznaju kao poslednje delice zaboravljene duse i onog nekadasnjeg Beograda.

 

Starinska poslasticarnica.

 Taj  Beograd iz davnina  izranja iz proslosti svako malo i nikad ga nisam do kraja locirala vremenski i prostorno. Koji

 

 Ima dana kad vam se razgovori sa ljudima popnu na glavu, kad bude tesko da saslusate drugu osobu jer vas zasipa necim sto je njoj ili njemu vazno a vas ne zanima uopste. Umorite se od posmatranja slicnih prizora, nekih lica koja su vam neispirativna u bilo kom smislu a eto, tu ste, nema bezanja.

 

Privilegija nas ljudskih bica je da i pogled i misao mozemo da usmerimo ka necem drugom. Naporno i tesko, da, ali nije nemoguce.

 

Prelazim most i idem iz Starog Beograda na Novi Beograd, posmatram u daljini svetla

Tisina pred san koju prekida duga zvonjava fiksnog telefona negde u komsiluku. Zlokoban zvuk koji probija zidove i smirenu februarsku noc. Neko nekog uporno zove a odgovora nema. 

Grad nestaje u zvezdama koje preuzimaju  pocasno mesto i ove noci u Beogradu.

Zvuk neodazvanog poziva para usi, udara kao damar o cela onih koji cuju i ne prestaje da nemilosrdno odjekuje kao dozivanje dve stvarnosti. One koja je tu i one koje nikud nema a trebalo bi da se pojavi samo sa jednim odgovorom.

 Glas koji se odazvao menja sve i umesto nejasnog i neispitanog,

" MOJ OTAC TRAVU KOSI "     (Link)

 

 

 

Slučajno sam je otkrio. Nisam je čuo ko zna koliko godina.

Poetika, emocije, miris trave, vokali... Ne mogu da pronađem adekvatne reči da izrazim svoju... Bolje da ne diram.  

 

Reče jedan drugar:

Ovo je moglo da nastane samo u Jugi.