izvor: Filmski.net

Ove subote objavljeno je da je u četvrtak u 83. godini života preminuo redatelj Ante Babaja. Jedan od naših najuglednijih filmaša već je ispraćen na zagrebačkom Krematoriju, u krugu obitelji i bliskih prijatelja. Babaja je poznat po (nedavno restauriranom!) klasiku 'Breza' koji po mišljenju struke i kritičara spada među najbolje hrvatske filmove, a u nekim anketama proglašen je i - najboljim. Babaja se u hrvatskoj i tadašnjoj jugoslavenskoj kinematografiji isticao kao autor modernističkih, meditativnih filmova te je na ovim prostorima bio istaknuti predstavnik autorskog filma.

 

Politička usamljenost Zorana Đinđića bila je ogromna. Danas - ona se čini čak većom nego za njegovog života. Njegova vizija Srbije zasnovane na gradnji institucija i poštovanju zakona anulirana je. Politička scena pretvorena je u otužni buvljak koji sa pokojnim premijerom ima toliko malo veze da se, posle svega, čovek pita da li je u ovoj zemlji Zoran Đinđić ikada uopšte i postojao?

Kad je o političkoj pozadini atentata reč Srbija je i ove godine, baš kako je pred izricanje završne reči primetio advokat Srđa Popović, dobila tačno onoliko istine koliko je bila spremna i sposobna da prihvati. Mera te "istine" istovremeno je i mera trenutnog stanja morala, etike i odgovornosti u zemlji u kojoj smo imali nesreću da se rodimo i u njoj živimo. Kako mi, tako, nažalost, i Zoran Đinđić.

Iako se protivrečnim izveštajima Turnera i Šefera ne može pokloniti potpuno poverenje, neke činjenice ipak nisu sporne. Opunomoćenik Ministarstva inostranih poslova Feliks Bencler (Felix Benzler), kao što je već napomenuto, urgirao je još u avgustu deportaciju svih Jevreja. Pošto su jevrejski muškarci streljani odlučeno je krajem oktobra na jednom sastanku, na kome je učestvovao Fridrih Zur (Friedrich Suhr), jedan od Ajhmanovih predstavnika iz Berlina, da žene i deca budu internirani i deportovani u jedan "sabirni logor na istoku" čim to bude tehnički moguće. U decembru je Bencler ponovio svoj zahtev da Jevreji budu što pre deportovani, a pominjalo se naredno proleće kao najraniji mogući termin. Posle Šeferovog dolaska, Bencler je od njega takođe zahtevao da ubrza deportaciju Jevreja iz logora Sajmište u Rumuniju. Naime, i za Šefera i za Benclera, ovaj jevrejski logor sa svojim komplikovanim procedurama, smešten na teritoriji Hrvatske, sa snabdevanjem iz Srbije, čiji su čuvari spolja bili pripadnici Ordnungspolizei, dok se unutra nalazio pod upravom Sipo, predstavljao je "isuviše veliki teret". Nijedna instanca nemačkih okupacionih vlasti nije želela produženo postojanje Judenlagera. Na konferenciji u Vanzeu 20. januara 1942., Hajdrih je objavio svoju nameru da sprovede deportaciju sa zapada na istok. To je značilo da se Srbija neće rešiti svojih Jevreja njihovim deportovanjem u neposrednoj budućnosti, a Hajdrih je mogao da predvidi nove žalbe zbog ovog novog odlaganja. Istovremeno, u Hajdrihovoj Sipo-garaži dovršavana je gradnja posebnih kamiona-dušegupki namenjenih ubijanju jevrejskih žena i dece pošto bi njihovo streljanje bio isuviše nezgodan posao.

Od danas u podne naša porodica ima jednog člana manje.

Onaj ko poriče holokaust, poriče čovečnost

Holokaust je naziv za sistematsko istrebljivanje Židova koje je za vreme drugog svetskog rata provedeno u Evropi na teritoriju pod kontrolom nacističke Nemačke i njenih saveznika.

Holokaust je imao različite forme, ali je najčešća i najzloglasnija bilo masovno hvatanje Židova i njihovo trpanje u vozove koji su ih dovozili do posebnih koncentracijskih logora - tzv. logora smrti - u Nemačkoj, Austriji i Poljskoj. Deo - najčešće žene, deca i starci - je pri dolasku odmah likvidiran, dok je deo privremeno ostavljen u životu kao robovska radna snaga. Metode likvidacije su postupno evoluirale u masovno gušenje u gasnim komorama, a leševi su spaljivani u krematorijima.

Ona nije više sa nama. Nije više sa svojim roditeljima. Nema je. I dok se rone on line suze nad detetom koje je ujedinilo Srbiju, ne mogu a da se ne zapitam, s kojim pravom smo je prisvojili? S kojim pravom smo od nje načinili simbol nekakvog ujedinjenja? I da li ćemo uspeti da iz ovoga načinimo nešto korisno, a ne samo spomen na jednu tužnu, neuspelu bitku čiji smo deo bili? Ako smo je svojatali, uzimali za simbol  nečega dobrog u svima nama, onda ne bismo smeli da se zaustavimo na tome. Dugujemo joj to. I ne samo njoj.

 Otišao je još jedan velikan

Cerecili su je nemilice, britanski mediji, bliznji, menadzeri, dileri, ko sve ne.

Valjda ce se sad odmoriti od svega.

Ne mogu ni da zamislim kako se osećaju roditelji Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, vojnika ubijenih prilikom služenja vojnog roka u kasarni na Topčideru. Ne samo da su ostali bez svojih sinova, nego moraju da se suoče sa tim da državni funkcioneri kriju ubice njihove dece. Dva vojnika naše vojske ubijena su zato što su videli ono što nisu smeli da vide, a većinskoj Srbiji to ne smeta, jer valjda veruju da je bolje nešto sakriti nego dozvoliti kaljanje ugleda vojske. 

Ne znam za vas, mene kao građanina Srbije je sramota.

 

Sećanje je čudna stvar. Selektivna. Svesno i nesvesno neke stvari nestaju, neke ostaju. Tek ja sam o njoj gotovo sve zaboravila. Sećam se detalja nekih, nekih situacija, vrlo jasno njenog lika, i najjasnije imena, Lidija. I posebno jednog razgovora.