Juče popodne se, u Ljubljani, desila strašna i neshvatljiva tragedija – tri psa, bulmastifa, napala su i do smrti rastrgla svog vlasnika, Sašu Baričeviča. Policija je, na poziv komšija koji su iz Baričevičevog dvorišta čuli krike i pozive na pomoć, stigla jako brzo. Za Sašu Baričeviča, poznatog ljubljanskog lekara, je i to bilo prekasno.

Da je Stiv Džobs nekim srećnim slučajem danas živ, i da je gledao ovaj film o sebi samom, verujem da bi prvo dao otkaze svima koji su ga realizovali, sa izuzetkom govornika u filmu jer oni ne snose odgovornost zašto je film urađen više kao prosečna dosadna reportaža a ne kao dobar dokumentarni film o čoveku koji je, malo je reći, imao uzbudljiv život i veliki uticaj na tuđe živote. Te je svojim, dakle takvim životom i radom, stimulisao stotine hiljada ljudi da krenu sličnim putem ili da, bar, kupe neki od njegovih proizvoda. Ovo drugo, nakon što je raširio svoju industriju van kompjutera, znači na sve druge oblike komunikacije: Iphone, Ipad, Itunes… praktično je nemoguće i zaobići. Tako da se korisnici opredeljuju da kupe sve.

Prepoznajete li ovog mladića?

Sumnjam. Možda bi samo dobro izvežbano oko nekog policajca ili plastičnog hirurga u liku ovog razbarušenog, da ne kažem raščupanog, momčića tek nagaravljene usnice koji u ruci ležerno drži crni Davidoff i ispred kojeg je čaša crnog vina, prepoznalo nekadašnjeg herflikovski urednog i zalizanog secular humanist, fruitarian, democratic socialist, asexual & antifascist...

Dame i gospodo, pred vama

Predobar (poslednji) intervju Milana Mladenovića iz 1993. Treba ga ponovo pročitati. Prošlo je 20 godina od onoga o čemu je Milan pričao i razmišljao, a što i danas stoji, kao da je u kamen uklesano. Intervju je napravio Rastko Šejić i objavljen je u nedeljniku "Intervju" 26. 11. 1993. pod naslovom "Ima još normalnih". Milan Mladenović govori o getu, ratu, granicama, razočarenjima i nadama... Milan je umro pre 19 godina, 5. novembra 1994, u 36. godini.

Na prvoj godini medicine osećao sam se očajno. Izvađen iz ležišta, u svetu koji mi je delovao hladan i neprijateljski, išao sam na vežbe i predavanja, svakodnevno, od trolejbuske stanice na Čuburi, Mačvanskom ulicom do zelenog proplanka koji je počinjao ruševinom od koje će kasnije nastati Hram Svetog Save, a završavao Nebojšinom. Taj komad puta bila je i jedina stvar koja mi je tih dana delovala smisleno u čitavom mom životu.

 - Srpski brend - lenjost i neznanje
 - Studenti brkaju ćirilicu i latinicu
 - Intelektualci postali prilagodljiva i kvarljiva roba
 - Nema nastavnog i naučnog kadra za više od dva dobra univerziteta
 - Ovde je najgore biti uspešan, jer to ističe osrednjost drugih
  - Mladi ne znaju da misle jer su ih u školi kažnjavali kad to čine

TEKST
- Na našim univerzitetima zaposleno je mnogo

Proces kulturnog genocida najvećim delom  je završen momentom izbora Tomislava Nikolića za prdesednika Srbije. 

Finalni čin obavljen je izborom Aleksandra Vučića za njegovog naslednika, a sahrana Šabana Šaulića u Aleji zaslužnih građana  biće samo razmeđa između tragedije i farse, onad dva oblika istorijskih epoha koje se kod nas stalno smenjuju jednom u dva veka ostavljajući nekoliko decenija za normalan život i prosperitet. 

Da se razumemo, Šešelj nije uzrok - on je simptom i posledica moralno zapuštenog društva u kom su razni "Šešelji" kao takvi uopšte mogući. Ponekad čak i poželjni. Društva iz kog su amputirani solidarnost i stid, u kom se pristojnost tumači kao slabost, zločin isplati a bahatost smatra snalažljivošću i preporukom za institucionalno napredovanje.

Svako društvo koje nije u stanju da se razračuna i obračuna s vlastitim "Šešeljima" na kraju se, logično, i samo pretvori u rijaliti svinjac - u čijem se blatu zadovoljno valjaju njegovi "političari". Sasvim je logično da u tom svinjcu Šešelj najbolje pliva i da se u njemu oseća najprirodnije. Zato, još jednom, tema nije Šešelj - nego društvo koje ga je izrodilo, omogućilo i koje ga i danas toleriše, povlađujujući njegovoj pervertiranoj potrebi da nas iznova skandalizuje. Uostalom, šta bi preostalo od Šešeljevog jeftinog cirkusa da je on danas bio bojkotovan? Ili da ga je pred Hrtkovcima, umesto pedeset novinskih ekipa, recimo dočekalo najmanje pet hiljada iskrenih antifašista i antifašistkinja koji bi stali pred njegovu podnadulu mešinu i jasno mu poručili: Dalje nećeš moći!

Prethodno veče, nakon napornog radnog dana na plus beskonačno, odem sa dve poznanice na kolače i kafu. Raspričamo se sve u 16 i dođemo do priče o tri nama poznate dame koje nisu među živima. Sve tri su bile smatrane moćnim ženama, i sve tri mučno nestajale i nestale iz života. Jedna je 4 godine nepokretna i u bolovim čekala sudnji dan... druga se za dva meseca istopila a onda još deset meseci u polusvesnom stanju čekala svoj kraj, a treću je brutalno ubio neki ludak.

Dosta dobro sam ih poznavala. Jednu čak mnogo volela. Moj zaključak je bio da su sve tri bile