2017-06-05 13:33:08

Kulturbund

kosta.babic RSS / 05.06.2017. u 14:33

 

     Nekada davno u Vojvodini su živeli  vrata do vrata , Podunavski Nemci i Srbi.

   Pored dva mala Wernera, Rudija i Pubija živela su braća Babić, Bora i Pera.

Imali su lepo detinjstvo.

   Kad se posvađaju ovi moji bi im odrecitovali –Švaba keleraba. A mali Nemci njima verovatno nešto podjednako uvredljivo na nemačkom. I sve to tako dok ih matere ne uteraju u avliju i pošalju na spavanje. Sutradan ujutru opet su bili najbolji drugari.

 

Ima ta jedna fotografija, ne bih je ni primetio tada da moj perceptivni aparatus nije kalibrisan na broj 19, te lako, ali i jedino, uočava svaku pojavu pomenutog broja u svom vidokrugu. Dakle, njih devetnaestorica i dva neka nebitna lika, osamnaestorica u crnom i jedan u belom na stepeništu slično ofarbanog dvorca. Zagonetka autora instalacije, na kojoj su uslikani povremeno svetleli duginim bojama, bila je otkriti koliko njih ispod little black dress imaju dres SD Udruženog Da Broji Aluzije. Ili je bilo Iluzije? Možda Deluzije? Nisam više siguran. Dres je imao džep u koji su mogli stati mali blok i mastiljava olovka, kasnije diktafon ili studentska bubica. Dekonstrukcija bubica na maljavim grudima je bio punch line drugog dela izložbe. Najpoznatija od tih bubica zvala se Ljubica ali to je irelevantno za priču, kao i njeno prezime, Koprivica (celiva i žari, kakva vrhunska metonimija), inače profesorka srpskog jezika i književnosti u HIV gimnaziji, tek potpuno nebitno.

 

 
2017-05-29 20:03:53

GRAVITACIJU SMO IZMISLILI MI LUZERI...

horheakimov RSS / 29.05.2017. u 21:03

GRAVITACIJU SMO IZMISLILI MI LUZERI DA BISMO MOGLI LAKŠE DA PADNEMO

 

Sedim u svojoj fotelji koja nije neka obična fotelja a nije ni Ikea, iza mene se ne čuje ništa, ispred mene se ne vidi ništa, pa onda proleti Džordž Kluni u istoj takvoj fotelji, dam malo gasa da stignem imenjaka, pita me ozbiljan kako je Sandra, kažem dobro je, nije loše ali pašće na kraju, na kraju svi padnemo

 

 

Potamnele cigle, iskrzane i vlažne, bile su prva stvar koju sam video kad sam se probudio. Bile su uredno poređane jedna na pola druge i u krug oko mene. Malter koji je razdvajao redove pravio je puteve kojima su se kretali nekakvi insekti.

Gladan sam. Nervozan sam. Agresivan sam.

Moram pobeći odavde, ovo mesto je grozno. Krenuo sam brzo da se penjem. Raširio sam noge i zaglavio se na metar od dna. Rukama sam pokušao da pronađem dobar hvat. Uspeo sam da se pomerim malo na putu ka vrhu. Tada se parče cigle odlomilo i pao sam nazad na tlo. Osetio sam bol do same koštane srži. To je skleroza.

 
2017-05-04 17:33:01

Svud su straže đenerala Draže

Srđan Fuchs RSS / 04.05.2017. u 18:33

Zanimljiva stvar, ako je suditi po kanadskom strongholdu Vojske Kraljevine Jugoslavije u Emigraciji - četnici su evoluirali na Zapadu, dok su partizani u otadžbini ostali na istoj grani, što bi rekao Zoran Kostić Cane svojevremeno izlazeći sa tonske probe u baštu SKC-a:

"Šta je bilo, majmuni, još uvek ste na istoj grani?"

 

 
2017-04-28 08:15:08

Tevez, Diznilend i novi trener

jedi-knight RSS / 28.04.2017. u 09:15

 tevez.jpg

Evo nas, dakle, u Jen Đin sitiju, na samoj granici sa Severnom Korejom gde sutra igramo utakmicu sa ekipom Janbien. U gradu živi oko 2.5 miliona ljudi, pretežno Korejaca, priča se korejskim, natpisi su dvojezični. Budući da je granica blizu, ima dosta onih koji su tokom poslednjih decenija dolazili i nastanjivali se ovde. 

 
2017-04-27 12:55:19

BUNAR SUDBINE U PATNJI ZA KOFOM ŽIVE

horheakimov RSS / 27.04.2017. u 13:55

Dah, izlupan palicom, držim u rukama, mito za život, držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

            Mesec je kriv za sve, i njegove smene, gule sa mene, čekanje i htenje, zurim u prazno, želim da se davim, kao leptir da se spržim, nad vrelom površinom, u fonu, dišem u balonu, na izdisaju sam kao kočnice školskog autobusa na samom vrhu nizbrdice, mašem rukama, sebi iznutra, nisam video karte, mape, rukama sam prekrio lice, pogledom tražim svoje oči, reči poslednje koje okupljam oko sebe kao dečicu, kao hrpu lascivnih fotografija, tri poznate žene, bačenih u bunar

 
2017-04-19 21:31:56

SPONTANA ISTINA VIŠEG INSPEKTORA BEŠEVIĆA

horheakimov RSS / 19.04.2017. u 22:31

Kakav je to pesnik koji ne truje sebe kancerogenim materijama iz sprženog duvanskog lišća, kako kući tako i na strani, u klubu književnika, sprčenom bircuzu, uglednoj kafani, koji bira licemerne odeljke za nepušače pregrađene, plastičnim saksijama, plastičnog (takođe otrovnog, plastika je otrov) bršljana kroz koji se duvanski duh provlači kao zlo preko polja žita, pasivno ubijajući, kao vreme

 

          Snovi su uzani granični pojas koji dodiruje dva sveta.

          Uzan, kao obrisi Sunca koje je sakrio Mesec.

          Njihovi snovi su bili veliki.

          Ceo njihov život.

          Epski veliki.

 

Video sam jednom, dva pesnika sa po tri imena kako na četiri prevrnuta holandezera, petkom uveče prodaju šestougaone šablone za crtanje sedam sekretara SKOJ-a. Valjda je to kako ih vide pčele-ubice. Imali su lica osmog putnika, devet i po nedelja pre kraja bombardovanja. Deset minuta kasnije srećem komšiju koji nosi kaubojski šešir od kako se vratio iz Teksasa, pantalone, košulju i jaknu takođe od teksasa. Da je noć jurio bi slepe miševe.

 

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana