ZAMISLI ŽIVOT U RITMU MUZIKE ZA PLES


Zamisli život u ritmu muzike za ples
zamisli život drugaciji od ovog
i igraj, igraj, igraj, igraj
zamisli život u ritmu muzike za ples

Ako zamisliš život
u ritmu muzike za ples
doći ce do promjene u tvojoj glavi
i vjerovat' ćeš da postoji nada
ako zamisliš život
u ritmu muzike za ples

Sjeti se kako smo živjeli nekad
pet dinara u juke box
pet dinara u fliper
i pet piva u sebe
to je bilo rješenje
rješenje za osvježenje

U autobusu broj 45, pre neko veče (7. novembar 2012), negde blizu raskrsnice Studentskog grada i prekoputne Džakarte (kafana Tošin bunar), kako, zašto, u glavi mi se usred triliona misli i primisli, zapali kao buktinja reč ZANOS! Nekoliko sekundi je sijala, blještala, poništavajući i prazneći mi mentalije od svega drugog. Nije mogla duže! Konstantni umni mi bururet, skrajnu je, vrlo

Dugo sam razmisljao kako da napisem blog kome nece odmah neko da se seti da udari kontra blog. Koju god temu da izaberem i sta god na tu temu da napisem, uvek se nadje neki pametnjakovic koji se sa tim nece slagati, koji ce da misli na drugi nacin ili dijametralno suprotno, koji bi da pogleda stvari i iz malo drugacijeg ugla, da komentarise na svoju ruku. Kao da ljudi ne samo da nemaju preca posla od toga da citaju ove blogove, nego se cini da imaju toliko slobodnog (ili radnog) vremena da prosto uzivaju da nicim izazvani (i totalno u krivu) uzvracaju udarce putem forme koja se neopravdano, ali sa ljubavlju, naziva kontra-blog.

Incident ili pokušaj atetnata?

Bezbednosna sapunica se nastavlja. Sada više nemam nameru da sa osmehom na licu pišem blog već vrlo ozbiljno se trebamo zapitati svi šta se zapravo dešava.

Ono što je dostupno u medijima ukazuje na dva moguća scenarija.

Jedan je da se “spinuje” navodna ugroženost najviših državnih funkcionera.

Drugi je da se opet ponavlja

Prisluškuju nam Predsednika države!

Prisluškuju nam Ministra vojnog!

Sedam zlatnih pitanja kriminalstike glasi:

1. šta,
2. gde,
3. kada,
4. kako,
5. čime,
6. ko, s kim,
7. zašto.

Beleška na margini: volim kontra-blogove. Ovo, konkretno, je kontra-blog  Kolinovom blogu "Teorija Zavere". Ništa slađe od negativne motivacije :-)

Iako je ovo u neku ruku kontradiktoran koncept, bilo bi interesantno napraviti predlog liste "resursa" (pre svega knjiga, filmova - ali u ova čudna eksponencijalna vremena zašto ne i informativnih portala, foruma, privatnih blogova - ili čak wiki stranica sa važnim konceptima - a na kraju krajeva, zašto ne i fizičkih lokacija - klubova, udruženja, itd gde se nešto interesantno dešava) za koje priložnici smatraju da su ključni ili bar dovoljno vredni da budu alternativa nekom ustaljenom "viđenju stvarnosti", posebno onom koji se forsira sa najvažnijih medija. Možda je čak alter-globalizam preuska reč za ovu namenu, iako mislim da nije loša kao neka vrsta usmerenja.

               Složila je tu malu, savršenu priču u svojoj glavi jedne od onih noći koje su je ispunjavale nedorečenim nemirima i nisu joj davale da zaspi. Bila je zadovoljna svakom rečju, svakim zarezom, svakom tačkom u njoj, što joj se inače gotovo nikada nije dešavalo. Prosto joj je zastajao dah od toga kako je, onako tanana, zaokružena, potpuna, ispunjavala svoj okvir određen naslovom koji je bio upravo onaj pravi i jedini i najbolji moguć.

 
 (или како је пропала једна армија и њена више него праведна ствар)

Брзо је завршио, преко реда, тек је 8:30, о пумпи не мора још да брине, Белић је тамо, то је бар једна, и можда једина, поуздана ствар с њим -- изгуби се некуд тек после десет -- па је зато Дејан пумпаџија, засуканог рукава, држећи руку савијену у лакту да би у превоју задржао крвави комад вате, пошао ка кантини да нешто поједе пре него што му се потпуно смрачи пред очима. Сокић који је добио у стационару откако је дао крв је испио још тамо, чак му је и пријао, али двадесет-грамску мармеладу није ни погледао. Дај то оном сероњи што се бунио у реду, кажи му, десетару, рек'о ти онај да можеш да му полижеш, казао је војнику болничару кад је једном руком натукао капу и кренуо.

Kako je sve poznato. Matrix našeg trenutka. U Briselu sastanak Pontifex maximusa i „Prihvatljivog krvoloka“. A vidi čuda, na „Prvoj“ Radoš Bajić sa porodicom priča o pomirenju srpskog naroda kroz istinite činjenice interpretirane kroz izmišljene pojedince. Na kraju emisije poruka prihvatljivim Hrvatima. Arsen Dedić i „O mladosti“. Nostalgija koja uvek prolazi u narodu koji „lako zaboravlja i nikada ne prašta“. Kuda ovo dalje vodi?

               Priča je, u stvari, trebalo da počne nekako ovako:

               Da se odmah razumemo, to što ove godine grožđe nije obrano sa višnje nikako ne spada u slučajnosti. Sličan pokušaj je pre par godina imao za posledicu jednu polomljenu nogu i od tog doba se jedri, tamni grozdovi što vise sa loze koja se oslonila o sasvim staro i već gotovo mrtvo višnjevo drvo, držeći ga da ne padne i bodreći ga da s proleća zri rumeno na onih par još neosušenih grana, sasvim namerno i sa prilično neiskrene velikodušnosti prepuštaju čvorcima, osicama i ostalim pernatim i krilatim sladokuscima koji navraćaju u vinograd...