pocheo mi dan bash bezveze. nisam spavala dobro (al to i nije neka novina za one koji me znaju). spremila se i doshla na posao. sve normalno, nema nikakve frke. mnogo od mojih kolega dolaze oko 9 ujutru a ja volim da krenem od 7. ta dva sata su mi ko melem za dushu jer sam sama samcata. to vreme iskoristim da sredim inbox, odgovorim ljudima i takoto. nashla sam ovaj snimak u inboxu i htela sam da podelim s vama. meni je sad super raspolozhenje jer sam se setila svojih roditelja i mnogih drugih koji su vozili ili josh uvek voze yugo. ja sam volela taj auto. a vi?

 ....

  nistagmus

 nemojte mi samo reći

Kučence je švrljalo levo-desno kao da je sve u redu, bez pretpostavke o sopstvenoj sudbini. A sudbina psa spašenog tek nešto više od tri meseca ranije bila je nepredvidiva.

            Nešto što je isprva izgledalo kao obična senka krenulo je korak dva prema nama do podnožja zemljanog uzvišenja. Obratilo se psu na nekom jeziku koji nisam razumeo. Usled sledećeg približavanja od korak dva glasovi su postali jasniji ali meni i dalje nerazumljivi. Međutim senka je dobila oblik i sada je bilo jasno da je to devojka koja čeka ponoćni autobus za nigde. Zatvorio sam usta i počeo da dišem samo na nos što vrlo retko radim. Utišao sam sebe.

- Zar ne vidish da govorimo gluposti?

- Pa shta? Zar mora svaka moja rech da bude kao za u knjigu?

- Pa danas bi bilo zgodno.

- Gluposti. Sve ljudske rechi, rechi realnih ljudi su za knjigu.

- Pa umetnost ne mora da bude kopija realnog sveta.

- I ona je deo realnog sveta. Neka se uchi. I ja zasluzhujem knjigu. I moj zhivot zasluzhuje knjigu. A ne samo zajashio on svog Bukefala i fiiijuuu vinuo se iznad planina, sa svakim udarcem sablje letelo deset nevernih glava, a zhene samo gledale, uzdisale, i mashtale kako da njegov

ili je i ovo kao cigarete. kad se izvadi jedna iz pune kutije, vishe je nishta ne vrati nazad. 

ili kao armadiljo.

kazhe jedan armadiljo drugom "ako predjesh ovaj put, tvoj zhivot vishe nikada nece biti isti "

Donji kraj krsta, onaj što se nikada ne celiva, vešto je otvorio pivsku flašu. Suženu pri vrhu, braon i zdepastu od 0,33l. Stari dobri pop. Top. Top pop. Tog trenutka, na svetu je postojao i kurac tog oblika, boje i hm, građe i radio je radnju. Najverovatnije u Brazilu.

Treba se probiti kroz onolike guzove.

Nakon zaustavljanja zakotrljanog čepa na patosu kupea, odbačenog sa flaše a pre prvog gutljaja, vazduhom je zaparao troprst navođen koordinatama, kuk-glava-kuk-rame-rame-kuk... Ne, ne, ne, to isecite u montaži... ...koordinatama: čelo, pupak, desna bradavica, Vojmje oca, leva bradavica. Amin. Maluf. Samarkand. Samarkandić.

Samarkanddžić. Samardžić - Kandić. Ždrić.

patrljak pur pjene, oslikan korektorom za štampani tekst i crnim markerom. visina rada  - 8,5cm 

radni naziv - lavfkratijan za decu  :)

                                           ZVUCI TIŠINE

                                                      III

 Vozim se da imam know how iako nikad nisam bila u sličnoj situaciji. Imam čudno poverenje u tebe, to je verovatno intuicija. Opet mi nedostaje snimak, video tutorial, kako se ovo rešava. Mora da je neko nekad upao u sličnu podelu. Možda sazvežđa da konsultujem? Siguran put da skliznem u vradžbine. Moglo bi da bude opasno, sama u autu sa nepoznatim muškarcem, jedva da smo nešto pričali sinoć. Tek da smo samo plesali kako sam predlagala. Zaintrigirao si me pričom o sinopsisu mog romana, gde me čeka zamka, koji su mogući ishodi… Ako upadnem u nju tokom pisanja i ne izvučem se, to će biti naša mala tajna. Sva tri dana u zamku, od kad si me sustigao na jednom od hodnika, da mi skreneš pažnju na sebe, postali su naša mala tajna. Verujem ti iz meni neobjašnjivog razloga. Niko neće znati da se ovo među nama desilo. Ni sama ne verujem, zato ti pišem ova pisma.