Ovaj tekst je inspirisan mojim interesom za operu, mojoj uspomeni na babu, sećanjem na jedan vic, i skorašnjim diskusijama na blogu o tome kada i zašto neki dijalekt postaje jezik. Za lingvistiku i srodne nauke ja sam potpuna neznalica. Meni je samo sve ovo veoma zabavno. Poznavaoci opere, molim vas ne popravljajte mi greške u libretu, ovo je samo moguće vidjenje istog. Poznavaoci torlačkih dijalekata, takodje vas molim da mi ne popravljate greške, ovo je dijalekt moje babe, onako (nesavršeno) kako ga pamtim. Ona je, slično kao Kronkajt ali mnogo pre njega, volela da završi svaku priču sa “i takoj i toj bidna”. 

* * *  

Probao sam da dodam akcente gde mislim da je trebalo (ponekad su verovatno završili i na pogrešnom mestu). Rečnik manje poznatih reči i izraza je na kraju. Nisam insistirao na kompletnosti. Uostalom, tekst je na srpskom, zar ne? 

Za koga biste glasali?

Glasa se preporukom na komentar sa jednom ponuđenom opcijom

za vađenje države iz krize.

Svi znamo da Premijer nije okružen baš sposobnim pojedincima. Kao što svi znamo i da blogeri imaju velike zalihe genijalnih ideja kako državu izvući iz krize. Stoga bi bilo potpuno neodgovorno s moje strane ne pružiti mogućnost blogerima da se razmahnu. Pogotovo imajući u vidu da Premijer voli da prati društvene mreže.

Evaluirate li ačivment participatora? Šerujete li mesidže sa lajne?

Pogledajte šta sam o tome govorio na TEDx-u u Novom Sadu.

Stižem na aerodrom sat vremena pre leta. Trebalo bi da je dovoljno. Aerodrom je mali i nema mnogo letova. 

Po ulasku u zgradu shvatam da radi samo jedan šalter za čekiranje oko koga je neopisiv nered i gužva. Ne postoji mesto gde mogu da stanem u red, odnosno red je u svim pravcima ka šalteru. Stajem slučajno bilo gde. Red, onakav kakav je, ide neopisivo sporo. Veliki broj putnika se dugo i srčano ubeđuje sa službenikom, koji nimalo ne žuri i vaspitava putnike nekim svojim lekcijama o pravilnom radu i još pravilnijem pristupu. 

- Ne nemam previše prtljaga,

Uz minimum značenja, i još manje smisla, samoproglašavam prvu minimanističku pjesmu otvorenom... do pola, pošto su od silne kiše drvena vrata na ulazu toliko  nabrekla da zapinju od pod...

 U ulici Pizde Materine br.2

Jebo te ja

 Pokušavam ovih dana da napišem blog o jednom teškom matematičkom problemu, pa sam u predahu razmišljao o tome šta je u matematici ljudima intuitivno prihvatljivo, a šta ne. Naime, mi smo svakodnevno suočeni sa potrebom da pravimo procene, da u nedostatku kompletne informacije nagadjamo ishode dogadjaja, ili, naprosto da igramo na sreću. Takodje je poznato da smo u toj proceni verovatnoća prilično loši matematičari, ali se

gosti : gordanac, MightyNora, JJBeba, man ray loves me, Gorstak, Jelena Milić, margos 

gordanac :
"..Dan kojim se obeležava pobeda nad fašizmom je dvostruki dan – i Dan vojne pobede, dan sloma fašističke industrije smrti i mržnje koja je opustošila Evropu, i Dan te iste Evrope. Dan kad su pobednici (po prvi put otkad se tako uspešno ubijamo po planeti), razumeli da su ljudi uvek sposobni da ništa ne nauče

Ujutru sam otišao kod jednog profesora da se dogovorim o sadržini kursa koji sam želeo da uzmem kod njega. Predložio mi je da čitam jedan rad od oko sto pedeset strana i da mu svake nedelje iznosim detalje iz delova koje sam prešao. Rad je bio gusto napisan pregled cele jedne oblasti i svakako se nije moglo napredovati brže od oko deset strana nedeljno, zato što je često trebalo pogledati i udubiti se u primarne izvore da bi se dobila potpunija slika i smisao mnogih delova koji su u pregledu bili samo dotaknuti. Rad je zauzimao ceo broj jednog časopisa, a studenti nisu mogli da iznose stručne časopise iz biblioteke na duže od četiri sata, pa mi je bilo neophodno da iskopiram ceo rad da bih mogao da čitam na miru, onda kad imam vremena i koncentracije. Uostalom, čak i da se časopis mogao iznositi na duže, kopija bi mi ipak bila korisnija, jer mogu da popravljam štamparske greške i da slobodno stavljam beleške po margini.