gošća autorka: Ivana Radović

Umro je tata. Niko mi nije rekao. Valjda su mislili da neću primetiti odmah. Baba je plakala. I tetka je plakala. Poslali su nas kod komšinice. Brat mi je rekao kako možeš da se smeješ kad ti je umro tata. Tetka Lepa je rekla nije.

Mama je bila u crnom. Nosila je cveće. Pitala sam šta će ti cveće. Rekla je da nosi tati u bolnicu.

Ali povrh svega nabrojanog najteže podnosim sebe jer sa sobom moram da se borim svaki dan, pa tako ne podnosim kod sebe što umem da budem nervozan, što sam previše oprezan kad nisam neoprezan, što ni za šta nisam vezan, što ispod dresa nemam majicu sa porukom za publiku, što ne verujem u sebe i da ću prelomiti meč, u jednom urliku, što ne umem kada treba da kažem toplu reč, što neretko imam problem s poukom, što držim se klupe, sigurne zone, što sam se previše puta izvukao iz zaslužene kazne na fore i fazone, što nedostaje mi hrabrosti, da ako treba, kada treba nekome koga ne podnosim polomim kosti, ili barem jednu kost, recimo viličnu

(CRNA BRDA)

sivo prelazi u crno

            Auto se pojavio iza krivine. Kretao se sporo. Farovi su svetleli iako je još uvek bio dan. Zapravo, siv sumrak koji prelazi u crno. Usporavao je prema obeleženom mestu. Zaustavio se polako. Jasno su se mogle videti tri siluete. Stajali su u mestu za kratko. Jedva primetni trzaj otpuštanja kočnice i auto je krenuo unazad. Veoma sporo.

            - Au jebote, pa ovo je stvarno nemoguće, ’ladno idu sama uzbrdo, šta kažeš Džejlo?

            -  Kažem da bi sa deset grama trave dnevno meni i svetionik išao uzbrdo.

            - Ako mi ne verujete, evo izaći ćemo iz auta i pustiću ga da ide sam.

I

            Košmar. To je bio košmar.

            Jedino u snu, plavooki momak, moj dragi, gazi bos po trnju i trči kroz gudure. Oblaci su beli, ali prete. Hoda i puzi preko polja kuda će se prostirati rupama korumpirani auto-putevi. Nestaje u tami šuma koje će izgoreti, nikoga neće boleti. Na obali mrtvog okeana, on plače. Ova zemlja, trula, nema izlaz ni na more. Pošteno jezero nema. Hiljade raka, nalik ustima, na grobljima, zjape i traže svoje. Biće sve više gladnih. Vidim da vidi, dete odraslo s vukovima, reku ljudi koja odlazi preko reke (most je prazan jedino u cik zore), roze kravate iz kojih kaplje krv, merdevine za nigde, naslonjene na maglu i ljude koji se veru i klize s njih, deset hiljada usta žvaću u istom, zadatom ritmu, four to the floor. U rukama dece, noževi, igle, cigle.

Filigranski ne podnosim filistre, ćiftanje, prenemaganje i laganje prećutkivanjem istine, uprljane čistine i ine površine, površne ljude i nedovršene građevine koje propadaju, Patka Baju, Montija Bernsa i Miška, mudrost da glava ne boli od viška, pa da, zavisi čija glava i kog viška, one koji ne sumnjaju, koji se ne pitaju, sve pipače hlebova i sve drugo što pipaju takođe ne podnosim, FC Sion i novogodišnje lampione, protokole mudraca i šampione iz zone, još barem sto kuraca, morone i vito rebro, kone i komšije, kad neko ne zna ni dugme da ušije, šije i vratove, spratove iznad sedmog, u stvari sve iznad sedmog osim ako nije nebo

Poslednja promena koja se desila na ekranu Jovaninog laptopa bilo je gašenje svih tabela, pregledača, kalendara, planera i digitrona. Video se skrinsejver - Jovana na bočnoj klupi  turističkog džipa, okrenuta licem kameri aparata koji drži u desnoj ruci, a leđima prema zalasku sunca na jezeru Chott el Djerid u Tunisu. Njena prirodno plava kosa zaustavljena je u trenu vijorenja na pustinjskom vetru. Sunce je veliko i pozira, a slane bare, iz kojih domaće stanovništvo vadi so, presijavaju se kao velike tufne na haljini boje peska. Zbog malog upadnog ugla njihova boja je svetlo srebrna, gotovo bela. Letovanje koje malo ko sebi može da priušti Jovana je sebi poklonila u godini na izmaku. Fotografija joj, pored toga što je stalno podseća na to gde je ona u nevidljivoj hijerarhiji sveta, koja je drži da se ne raspadne, ponekad ogreje srce na preuranjenoj beogradskoj zimi. U stvarnosti, sunce je već odavno zašlo. Nadolaze najkraći dani u godini. Bio je mrak kada je jutros dolazila na posao, mrak je i sada kada se sprema da izađe. Pakuje računar u jednu torbu, davi drugu za kaiš, uzima kaput sa naslona stolice i stavlja ga preko ruke, isključuje svetlo u svojoj kancelariji. Sa sedmog sprata nove korporacijske zgrade, ogrezle u providno staklo i uglačani metal, pruža se pogled na reku. Iza nje ostaje tablica sa imenom, prezimenom i titulom. Menadžer za poslovne procese i kontrolu kvaliteta u osiguranju života.

gošća autorka: Jelena Medan

Spuštenih gaća do članaka, naprezao sam se da što prije završim. Ovaj put nisam zamišljao ništa, samo sam se trudio da budem brz. Najradije bih zapalio, ali sam prije 11 mjeseci prestao da pušim. Iznenadio sam se kada sam na podu desno od mojih nogu ugledao kutiju od kreme. Dohvatio sam je - bila je to krema za šuljeve. Nasmijao sam se i počeo da čitam deklaraciju. Dok nije bilo društvenih mreža, bio sam siguran da to ja jedini radim. Malo me je bilo blam što čitam sastav neke kreme na njemačkom i tri ista jezika. Guzica mi se ledila od hladnoće koja je dopirala od odškrinutog prozorčića iznad kade. Kad sam bio mali, taj prozor je bio nedokučiv - pentrao sam se po obodu kade u želji da provirim kroz njega. Nisam uspijevao. Napolju se uvijek čuo razgovor.

Ne podnosim magistralne lekove, prošle vekove, ispisane čekove koji trebaju da se unovče, ubice iz Ovče koji su izbegli omče, celu imaginarnu opštinu Dunavski venac, prvenac koji je započeo prstenac, zdenac želja u koji se piša, ne podnosim kad neko ne čita Kiša a čita Danilova, kada se za dete kaže prinova, osim ako mu/joj to nije kršteno ime

OVO SAM PISMO NAMERNO SKRATILA POŠTO NISAM NI IMALA NAMERU DA GA ŠALJEM

– Našli smo je u stolici za plažu, ispod jednog od onih suncobrana sa palminim granama, na peščanom sprudu gde se reka Bojana uliva u more. Možda nije na mestu da vam ovo uopšte govorim, gospođo, ali trebalo je da vidite, kako su izgledali, reka, more, sunce u smiraju dana, kakav je bio mir i koja tišina. I talasi su utihnuli na momenat. Ako postoji idealan način da se ode sa ovog sveta, mislim da je to kako je vaša majka otišla.

– Ne nije na mestu. Uopšte me ne zanimaju vaše romantične opservacije o zalasku Sunca u ovoj vukojebini. Nisam prevalila pola sveta da slušam zanesene pogranične pogrebnike. Dajte da obavimo šta mora, da mogu da završim i sahranu i da se tornjam s ovog strulelog kontinenta. I gospođica je!