... i nestaju posle ponoći ...

Svaki dan prođe samo jednom u godini

to je moj problem

imam premalo dana u previše godina

Svaki dan prođe i nekada traje kao godina

problem mi prave

godine koje su pojeli dani

Foto: Anthony Madden

Sedim i gledam je pravo u oči.  I ona mene gleda. Ne skida pogled. Na radiju neka tiha muzika. Ja pijuckam svoje omiljeno piće,rakiju od dunje.

Pravim se da je ne primećujem. Ne vredi. Ona bi da se druži sa mnom. Do trećeg pića bila mi je odvratna. Sad mi je čak i simpatična.

Sleće mi na ruku a onda i na lice.Šta je to što je vuče ljudima?

Pažljivo je gledam.

Sećam se jedne SF priče koju sam čitao kad sam bio mlad.

Prepričana u grubim crtama  glasi ovako.

Genijalni naučnik je napravio vremensku mašinu,teleporter.Ta

    Kada sam bunovan ušao sa balkona u hotelsku sobu, u njoj nije bio nikoga. Mama i tata me nikada ranije nisu ostavljali samog. Vrata plakara, u koji smo bili složili sve stvari iz kofera, polako su se zatvarala preda mnom. Uhvatio sam ih i provirio unutra. Plakar je bio prazan. Srce je počelo da mi udara jako i brže bolje sam se spustio na kolena. Savijen do poda, iskrenuo sam glavu i pogledao pod krevet, gde su nam inače stajali prazni koferi. Video sam samo svoj, mali, crno-beli. Ručka je bila izvučena. Ispružio sam ruku pod krevet, napipao kofer i povukao ga u centar sobe. Ustao sam podupirući se o njega. Otvorio sam širom već odškrinuta vrata sobe i istrčao na hodnik sa koferom. Pogledao sam levo, pa desno, pa opet levo niz hodnik, a redovi istovetnih vrata, nestajali su u dubini. Na dnu hodnika video sam kako su vrata lifta progutala tatin pepito i mamin zebrasti kofer.

    - Mama? Tata? – razjapio sam usta i pokušao da se proderem iz sveg glasa, ali ništa se nije čulo.

Ja sam ekstra fenomen, puštaju me za vikend, kao Omen, da odem, mislim da sam bio na granici kome, šta sada mogu da dam oh no, ikome, Ikom, E! imam svoje centralno postojanje, čuvam se buba i golfa, ne izlazim često u mesto, ne izlazim nikad u grad oh no, izlazim češće iz zgrada i upadnem pravo u zmrak oh no, vasiona je ona, vasiona je ona, tor je prostor, kako se zovem? kao planina? manje je važno, prezivam se Čekić, udaram nevažno snažno, kao Branimir Brstina...

Gde je more gde se može lepo udaviti na mrtvo? Mrtvo more.

            Gde je to jeftino more koje se reklamira svake sezone, more u koje se uz minimalan napor prosto potone?

            Ne mislim na lažno more na Bliskom Istoku.

Razglednicu je naneo vetar sa okeana. Doletela je u jednom dahu, kada se razdanilo na tren u pepeljasto popodne. Panorama grada, okrenuta naopako, bez adrese, bez pečata. Okrenuo sam je da sagledam grad, poznate su mi siluete, obrisi zgrada, ali ne mogu da pogodim šta gledam. Ako se ostavi da stoji naopako, zgrade će se ispraviti, samo će mutna slova u naslovu ostati natraške, voda na kojoj leži grad, dovoljno je siva da može biti i nebo.

Da li je moguće rekonstruisati razgovor koji niko nije čuo, a oba učesnika su odavno napustili ovaj svet, pritom su njihova sećanja na taj dijalog, prema onom što je zabeleženo, oprečna? Može se pokušati, ali bez ikakvih garancija na uspeh. Potrebno je izdvojiti i analizirati činjenice koje prethode događaju, karakterne osobine i motive učesnika, okolnosti i posledice, a zatim postaviti prava pitanja i na kraju ponuditi moguće, a verovatne odgovore.