Ovaj tekst je napisao moj prezimenjak i filmski kolega Vuk Mitrović. Objavljen je u dnevnom listu DANAS pre nekoliko meseci.

 Sada već davne 1992. godine prvi put sam ukrstio mač s Holivudom. Bio je to scenski mač koji sam za potrebe industrije filma zgrabio zahvaljujući svom borilačkom umeću i crnom pojasu u taekwondou, kao stunt double (dubler) u scenama borbe s tada vrlo popularnim Šoom Kosugijem. Film je sniman širom Srbije i Crne Gore, u koprodukciji sa Avala filmom, ako se ne varam. Pored Kosugija, u filmu su glumile i takve veličine kao što su Kristofer Li i Toširo Mifune. Film je imao više imena, a u Evropi je bio prikazan kao Šogun Majeda.

Petnaest godina kasnije, leta 2007, opet sam se našao u borbenom klinču s Holivudom i još jednom ikonom borilačkih filmova - Dejvidom Karadinom. Doslovno smo se sudarili na ulazu u prodavnicu alkoholnih pića, bez šogunskih mačeva. Dejvid je izlazio iz prodavnice s flašom jack danielsa u rukama, a ja sam u nju ulazio tek da odlučim šta ću za piće. Okrenuo sam se za njim i gotovo da sam smetnuo s uma da je to čovek koga sam mrzeo dobrih dvadesetak godina. Lik koji je ranih 70-ih preuzeo glavnu ulogu u kultnoj seriji Kung fu, mom idolu Brusu Liju, iako tada nije imao pojma o borilačkim veštinama - bolje nije ni zaslužio. Ispratio sam ga pogledom kao iz vestern filmova, čkiljeći na jedno oko. Posmatrajući kako ulazi u svoj crni jaguar JX kabriolet iz 80 i neke, okrenuh se prema prodavcu i rekoh: "I ja ću jedan jack daniels, baš kao i gospodin Karadin". Bilo je već kasno za osvetu.

   Eh... što ti je moć navike... Htela ja nešto da pišem... pa počinjala... pa brisala... Ne ide. Neće pa neće. Smislim ja da se vratim kod Unfa - pa kol'ko košta da košta - i evo me.

   A baš sam htela o navikama, i eto, ovo je najbolje mesto za to. Navikla sam da se on brine o postavljanju, banovanju, očuvanju lika i dela... (Da li će i On po navici da objasni da On

autori : Lady Macintosh – Beba od Lončara, Dragoljub The Buntovni, Unfuckable The Perač Upljuvanih Prozora

                                                  

uBuntovni Dragoljub : Zašto linux?...ubistveno pitanje.nekim ljudima moja izjava da mi je comp pod Ubuntuom deluje kao šamar.
   Pa,hajde da dam odgovor. Kad god se negde povela reč o kompjuterima

by Katja T.

I tako još jedan dan prolazi dok ga ja čekam a imam previše ponosa da bih vrisnula koliko mi nedostaje i koliko mi treba. I ne znam da li to radim iz straha ili zbog ponosa...ali i ponos je proizvod straha. Plašim se da ću svojim potpunim razotkrivanjem postati totalno izložena i ranjiva. Ponos mi je poslednja linija odbrane. Ne znam koliko dugo će izdržati. Sati su predugi. Pokušavam nečime da

 “Tako to biva kad se previše sniva- a stvarnost se malo zna
  Tako to biva kad se previše pliva – mutnim vodama sna...”
  ( Don't mess with Unfuckable Man.....Utd )

...Izgubih opkladu … malo sam se zanela teorijom money rules. Izgleda da se Abramovich prekalkulisao … bila sam ubedjena da će Chelsea da osvoji titulu, ne zbog toga što bolje igraju … jednostavno iz logike “podešenih okolnosti” …
Moj domaćin, Unfuckable, mi je zadao temu: fudbal iz moje “ženske” perspektive. Šta

(gošća : Alava)

    Kada je Srđan Mitrović objavio tekst „Odgovori dece u beogradskim vrtićima“  tih dana sam se ubila tražeći ovu knjigu. Dobila sam je kao poklon razrednog starešine za odličan uspeh i primerno vladanje u V ili VI razredu. Bila je negde zaturena, a pošto sam se pre tri dana preselila, u selidbi sam je konačno pronašla. I sada je poklanjam vama.

     „Okreni jastuk“ je zbornik rukopisa dece iz Doma za decu i omladinu bez roditeljskog

ili Sve šta treba da znate o Evroviziji 8 - poslednji deo. U prošlom postu ste mogli pročitati o Jugoslaviji od 1981 do 1992. i o ex-Yu na Evrosongu. Sledi poslednji deo teksta Željka Jankova o Evroviziji.

POVRATAK SRBIJE

Srbija se zajedno sa Crnom Gorom vratila na «Evroviziju» tek 2004. godine nakon dvanaestogodišnjeg izbivanja. Uspeh je odmah stigao. Željko Joksimović je ubedljivo pobedio na srpsko-crnogorskom izboru sa etno melodijom «Lane moje». Pesma je vrlo brzo postala hit u zemlji i u Istanbul je otišla kao jedan od favorita. Pošto se od te godine zbog velikog broja zemlja učesnica uvelo i održavanje polufinala, Željko je morao najpre da prođe kroz njega. Osvojio je prvo mesto ispred ukrajinske predstavnice Ruslane. No u finalu, je došlo do obrnutog rezultata, Ukrajinka je odnela pobedu, a predstavnik Srbije i Crne Gore se našao na drugom mestu. Dobio je doduše poene od strane svih zemalja učesnica, od čega čak sedam «dvanaestica» i sedam «desetki». Joksimović se kasnije predstavio i kao autor najbolje plasirane bosansko-hercegovačke pesme u istoriji «Eurosonga», koju je u Atini 2006. izveo Hari Mata Hari.

ili Sve šta treba da znate o Evroviziji 7. U prošlom postu ste mogli pročitati o Jugoslaviji od 1961 do 1976. Sledi sedmi deo teksta Željka Jankova o Evroviziji.

JUGOSLAVIJA 1981-1992

Da su Jugosloveni ozbiljno shvatili povratak na «Eurosong» svedoči i činjenica što su se na nacionalnoj selekciji 1981. u Beogradu pojavili: Maja Odžaklijevska, Slađana Milošević, Dejan Petković, Novi fosili, Srebrna krila... Pobedu je odneo tada izuzetno popularni Bosanac, Seid Memić-Vajta sa kompozicijom «Lejla». Nažalost, on je nastavio neslavnu tradiciju svojih prethodnika plasiravši se u donjem delu tabele. Mršavim rezultatom (14. mesto) se iz Herogejta 1982. vratio trio Aska sa melodijom Aleksandra Sanje Ilića, «Halo, halo».

ili Sve šta treba da znate o Evroviziji 6. U prošlom postu ste mogli pročitati o grupi za istoriju, o čuvenim imenima na festivalu, o najupornijima i onima "nikad više", o proširenjima i odustajanjima. Sledi šesti deo teksta Željka Jankova o Evroviziji.

Jedina istočnoevropska zemlja koja je nastupala na «Evroviziji» od ranih šezdesetih godina je bila Jugoslavija. Svoj prvi nastup Jugosloveni su imali 1961. godine u Kanu a pesma sa kojom su debitovali je delo Jožeta Privseka, na tekst Miroslava Antića, «Neke davne zvezde». Za interpretatora je odabrana Novosađanka Ljiljana Petrović koja je tih godina bila jedno od prvih imena jugoslovenske zabavne muzike. Vrlo dobar nastup je rezultirao sasvim solidnim osmim mestom (u konkurenciji 16 izvodjača), a već sledeće godine Jugoslavija šalje u Luksemburg prvo ime svoje šlager muzike, Lolu Novaković sa «Ne pali svetla u sumrak», jos jednom melodijom Jožeta Privseka. Po mišljenju kritičara «Pesme Evrovizije», ova numera spada među najbolje iz SFRJ na tom takmičenju, a tekst Dragutina Britvića gde se govori o dve cigarete koje dogorevaju u noći, kao aluzija na dvoje ljubavnika, jednim od najkvalitetnijih u istoriji ove smotre. Lola je nastup završila na 4. mestu što će sve do 1983. godine biti i najbolji jugoslovenski plasman.

ili Sve šta treba da znate o Evroviziji 5. U prošlom postu ste mogli pročitati o izboru jezika, glasačkom sistemu, o Norveškom putu od trnja do zvezda, o voditeljima. Sledi peti deo teksta Željka Jankova o Evroviziji.

GRUPA ZA ISTORIJU

Upravo na poslednjoj «Pesmi Evrovizije» gde je domaćin bila Miss Boyle pojavila se grupa koja je prodrmala i promenila ovu manifestaciju. Iako je prvi nastup Švedske bio 1958. godine, sve do sredine sedamdesetih ova zemlja nije mogla da se pohvali naročitim rezulatima, ako se izuzme drugo mesto 1966. u Luksemburgu (zemlju je zastupala upravo buduća voditeljka Lill Lindfors), dobijeno pre svega glasovima najbližih suseda: Danaca, Finaca i Norvežana. Na takmičenju u Brajtonu 1974. za najvećeg favorita je važila čuvena italijanska pevačica Gigliola Cinquetti sa melodijom «Si». Međutim četvorka iz Švedske koju su činili: Anni-Frid Lyngstad, Björn Ulveaues, Benny Andersson i Agnetha Fältskog je praktično «oduvala» sve svoje konkurente.