moj gost: Mr. Loader

Dotična tema je ovde, na blogu već pominjana, ali je očigledno da se mora naglasiti još (najmanje) jedanput. Tokom muškog finala na velikom teniskom turniru u Australiji komentator RTS-a izjavljuje kako naš tenis za ovaj turnir veže puno lepih i značajnih trenutaka, pa uzima vazduh i, sav razdragan, nabraja... Nabraja sve – osim one koja Gren-slem finala i titula ima više nego kad se saberu svi koje je nabrojao !

Šta je problem? Komentator mlad, pa ne zna? Ili je zaboravan?

Juče, ili kao da je bilo juče

Autor: gorran2

grad iz bajke u kojem smokve rastu kroz prozore

Ovaj put neću o ratu. Nego o zaljubljenosti.

Neću o tome da je na jučerašnji dan pre 66 godina oslobođen Mostar. Jer, nema tu bog zna šta. Ratna operacija poput mnogih. Osmi dalmatinski korpus je, kao i obično, gazio sve pred sobom. Ovaj put ojačan 29. hercegovačkom divizijom.

autor, moj gost Namegiver

Ajmo skupit 50 000 Hrvata/Srba koji se ne mrze .....zovite sve

iliKako je facebook dobio smisao

Neko jutro Mali Aljoša sedne za komp, relativno nevoljno pogleda ko ga je od čudnih ljudi addovao na fejsu, na maloj slici video mrnjau devojčurak i po ko zna koji put rekao prihvati prijateljstvo. Negde između drugog srka kafe i blejanja u slike sa plaže, poluusnulog smišljanja loše fraze za start preko neta i slučajnog švrljanja po

 gost autor: Stjepan Mimica

Ma ništa, samo neke fotke. Takoreći foto-blog.

Nemam fotoaparat, kabasto je to meni, a sem toga, tolike sam po kafanama i taksijima ostavljao, da sam već sasvim odustao. Imam samo tanušni mobilni za ćiju bi se kamericu jedva moglo reči "ipak nekakva". Vazda mi u džepu, vazda je iz džepa potežem, povazdan nešto snimam.

Snimam da ne zaboravim - mobilni mi k'o mentalna proteza, bez mobilnog, k'o bez pola mozga. Kad god ga negde zaboravim, setim se svoje učiteljice i njenog čuvenog "jednom ćeš, Stjepane, glavu da zaboraviš". Eto zašto sa šalama valja oprezno, svaka se kad-tad, bar na pola obistini.

ili ipak, ne?

                                             I know the alphabet. Maybe I could be a writer (Hubert Selby)

Ja sam sveštenik. Koristim dobrotu Vladimira Petrovića da iznesem neke svoje stavove, koji mogu biti, nadam se, od interesa za neke blogere. Ne pretendujem da će to zanimati sve blogere, a još manje ću reći da sam ponosan na posao koji radim, jer nije lako biti sveštenik u Srbiji. Ali se ne žalim.

A na ovo pisanje me je ponukao domaćin Vladimir Petrović, kada je video da se kod uvaženog blogokolege

Prenosim tekst iz "Danasa" o Stanislavu Vinaveru, bez dozvole autora. Njemu se izvinjavam i zahvaljujem, a čitaočevoj pažnji sugerišem ovaj doprinos osvetljavanju Vinaverove ličnosti uz, što je još važnije, par informacija o skorašnjem izlasku njegovih sabranih dela.

Čast mi je i zadovoljstvo da ovaj prostor ustupim blogerima ciji su nickovi docsumann i vishnja92. Uzivajte!

-          Ok, a šta bi Ti  pitao nekog vegetarijanca?

        -      Pa prvo bih ga pitao da li je normalan

„Animals are my friends...and I don't eat

  Гост аутор : razmisljam

  Бакица, типична комшиница из краја заглављена у неким прошлим временима, забрађена, у дебелој ручно плетеној прусли, како би рекли моји на салашу, истрчала је из своје авлије у хладан и влажан сумрак, јер јој је зафалила нека ситница из оближње продавнице. Пред улазом је на трен застала, уредно изула црне кожне натикаче и само у вуненим чарапама закорачила унутра.

Ni sekunda nisam pomislio da će se u mejnstrim medijima pojaviti nešto što imalo miriše na kritički osvrt na lik i delo Ričarda Holbruka. No, srećom imamo (još uvek) alternativne medije. Moj gost je dr Stiven Zunes, profesor političkih nauka i šef katedre za bliskoistočne studije San Francisko univerziteta. Tekst je izašao juče na truth-out.org.

Ričard Holbruk je predstavljao ono najgore u spoljno političkom establišmentu

Mnoge pohvale koje prate iznenadnu smrt diplomatskog veterana Ričarda Holbruka ignorišu njegovu dosta prljavu istoriju podržavanja diktatora, ratnih zločinaca i vojnih rešenja kompleksnih političkih problema.

Holbruk je počeo spoljnopolitičku karijeru tokom šestdesetih notornim programom pacifikacije u delti Mekonga u južnom Vijetnamu. Taj ambiciozni civilno-vojni pokušaj nije samo podrazumevao jeziva kršenja ljudskih prava, nego se pokazao kao notorni neuspeh u suzbijanju pobune protiv režima u Sajgonu podržanog od strane SAD. To je bio zlokobni početak karijere nekoga koga je Obama postavio za specijalnog izaslanika za Avganistan i Pakistan da pomogne suzbijanju pobune protiv tih vlada podržanih od strane SAD.