Pa, da privedemo kraju i ovu glavu.

Autor je trenutno negde na slavama, ali je, naravno, poslao pozdrave svim svojim vernim čitaocima.

Dok su odmicali hodnikom od Otolfove trpezarije, Frija primeti da se na Kjuovom čelu kupe graške znoja. Vilenjak je hodao uspravno, kao da ne oseća nikakvu bol zbog svojih slomljenih rebara.
Tamnokosa ga upita:
- Šta ti je trebala ona predstava sa sveštenikom, kada si ranjen i bilo bi ti mnogo bolje da si odmah posle dvoboja otišao? -

 gost autor: Stjepan Mimica

Ma ništa, samo neke fotke. Takoreći foto-blog.

Nemam fotoaparat, kabasto je to meni, a sem toga, tolike sam po kafanama i taksijima ostavljao, da sam već sasvim odustao. Imam samo tanušni mobilni za ćiju bi se kamericu jedva moglo reči "ipak nekakva". Vazda mi u džepu, vazda je iz džepa potežem, povazdan nešto snimam.

Snimam da ne zaboravim - mobilni mi k'o mentalna proteza, bez mobilnog, k'o bez pola mozga. Kad god ga negde zaboravim, setim se svoje učiteljice i njenog čuvenog "jednom ćeš, Stjepane, glavu da zaboraviš". Eto zašto sa šalama valja oprezno, svaka se kad-tad, bar na pola obistini.

Ocekivano - sledi dvoboj...

Pozdrav svima i od mene i od Autora, 

Čovek u pozlaćenom panciru, htede da ustane, ali ga sveštenik zaustavi pokretom svoje mršave ruke. On uzdahnu i reče:
- Naš je zadatak da zabludele ovčice vratimo na pravi put, a ne da ih kažnjavamo; mada bi to, u ovom slučaju, bilo pravedno. To može da učini samo Bog! - brzo se snašao sveštenik.
- Zato sve zabludele ovčice šaljete pravo kod Boga, da im odmah sudi, kao da ne verujete da će ih ista sudbina snači i posle prirodne smrti. Verovatno je vrlo zaboravan, taj vaš Bog, kada morate toliko da mu pomažete - odjednom se oglasi Un.

Ni sekunda nisam pomislio da će se u mejnstrim medijima pojaviti nešto što imalo miriše na kritički osvrt na lik i delo Ričarda Holbruka. No, srećom imamo (još uvek) alternativne medije. Moj gost je dr Stiven Zunes, profesor političkih nauka i šef katedre za bliskoistočne studije San Francisko univerziteta. Tekst je izašao juče na truth-out.org.

Ričard Holbruk je predstavljao ono najgore u spoljno političkom establišmentu

Mnoge pohvale koje prate iznenadnu smrt diplomatskog veterana Ričarda Holbruka ignorišu njegovu dosta prljavu istoriju podržavanja diktatora, ratnih zločinaca i vojnih rešenja kompleksnih političkih problema.

Holbruk je počeo spoljnopolitičku karijeru tokom šestdesetih notornim programom pacifikacije u delti Mekonga u južnom Vijetnamu. Taj ambiciozni civilno-vojni pokušaj nije samo podrazumevao jeziva kršenja ljudskih prava, nego se pokazao kao notorni neuspeh u suzbijanju pobune protiv režima u Sajgonu podržanog od strane SAD. To je bio zlokobni početak karijere nekoga koga je Obama postavio za specijalnog izaslanika za Avganistan i Pakistan da pomogne suzbijanju pobune protiv tih vlada podržanih od strane SAD.

Pošto Wikileaksu masovno uskraćuju gostroprimstvo Julian me zamolio da ne blogu objavim tajna razmišljanja mladog kukusigameni :

Zaokupljeni Oslom, Jeremićem, vođenjem vlade preko novine "Blic", događaji u Hrvatskoj nam nekako promiču. Da li  zbog besparice, ili zbog nemanja uredničkog osećaja za " feeiling", ni jedna ozbiljna srpska TV nema izveštača u Zagrebu.
Zamolio sam jednog od vrhunskih novinara HRT-a, Josipa Šarića da bude gost na Blogu i objasni nam tajne uspona i  pada Dr. Ive Sanadera, i šta to znači za Hrvatsku koja je pred vratima EU.
I evo njegovog tumačenja

Moj gost danas: Mary Murphy

In the capital city of a country that boasts an average wage of €386, I was gobsmacked to see the monetary reverence with which musicians are treated. Okay, I’m the first to acknowledge that tonight may have been far from typical so I checked and while tonight was indeed a little fláithiúilach (generous) by any standards, it wasn’t that far removed from the norm when Serbians might drop up to €50 in tips for musicians.

I, da vidimo sta je dalje bilo...

Autor vas, kao i uvek pozdravlja. Još nisam uspela da ga ubedim da se registruje pa da sam odgovara na komentare, al' ajde - pisaću ja.

A, vi, komentarišite - nemojte da se stidite.  

Kju preskoči ogradu, nameravajući da pokuša ponovo. Horg munjevito reagova. Usporenje vremena opet spase vilenjaka. Udarac zadnjih ždrepčevih nogu promaši Kjua za samo nekoliko santimetara i pogodi ogradu boksa. Greda, čitav decimetar debela, puče kao da je neko presekao nožem. Retko se događalo da nešto od tvrdog hrastovog drveta, tako pravilno pukne. Snaga Horgovih nogu stvarno je bila neverovatna. Kju u tom trenutku nije gubio vreme da se divi ždrepčevoj snazi. On je trčao konju uz bok, pokušavajući da se tako, relativno siguran od kopita, vine na njegova leđa. Iskoristio je trenutak kada je konj pokušao da promeni pravac okretanja, i skočio mu je na hrbat. Ždrepčeve zadnje noge poleteše visoko u vazduh i on mu se nađe na vratu. Konj pojuri kao da ga gone demoni, dok mu je Kju, skliznuvši sa leđa, visio na šiji. 

Sivo praskozorje hvatalo se iznad stare šume. Pramenovi magle vukli su se oko grmlja i drveća obraslog bršljanom. Spoljni deo vreće bio je prekriven kapljicama rose, kao i sve oko nje. Frija polako otvori oči. Udobno smeštena u toplini perjanog uloška nije se pomerala. Neko vreme ležala je tako, udišući čist, hladan vazduh, glave naslonjene na Unin obraz. Onda se lagano pomeri, trudeći se da ne smeta počinku devojke uz čije se telo celu noć grejala. Te noći nisu izvodile nikakve golicave igre, bile su suviše umorne, i psihički i fizički. Prespavale su kao zaklane i verovatno ih ni bitka koja bi se vodila ispod krošnje njihovog drveta ne bi probudila. Tamnokosa polako uspe da okrene glavu u drugom pravcu, bez mnogo tumbanja u vreći.

Nakon što je šef diplomatije Vuk Jeremić priznao da će Srbija bojkotovati ovogodišnju dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liju Sjaobu, digla se velika prašina. Vest da je Srbija sebe ponovo svojevoljno svrstala među zemlje koje krše ili podržavaju kršenje ljudskih prava, sevnula je u svetskim medijima i izazvala uobičajene reakcije, učvršćujući negativan imidž naše zemlje u javnosti. Naposletku, premijer Mirko Cvetković se odlučuje za "kompromisno" rešenje i na dodelu nagrade šalje ombusmana Sašu Jankovića, sa željom da time zadovolji šokiranu javnost. A naknadno Janković potvrđuje da je to učinjeno na njegovu izričitu inicijativu! Međutim, zaštitnik građana nije nosilac političke funkcije, nije član vlade, ne odgovara premijeru i praktično nije njegov "izaslanik", na način na koji bi to bio ministar, državni sekretar, ili ambasador. Što je najgore, originalna namera vlade je razotkrivena, loša vest je već obišla svet, a jedno je jasno: "Ne možete od riblje čorbe ponovo da napravite akvarijum".

Istorijski kontekst ovog vladinog postupka osvetliće naš gost autor Miloš Bogićević, postiplomac na Univerity Colege London i bivši stručni saradnik za zaštitu ljudskih prava u Kancelariji Ombudsmana za ljudska prava AP Vojvodine.