Piše: Igor Mihaljević, Znaš ti zašto weblog

 Poštovani građani i građanke Vojvodine,

Ako je do sada postojala razumna sumnja da “vojvođansko pitanje” dobar deo političke elite ne razume, otklonjena je govorom predsednika Pokreta slobodnih građana Sergeja Trifunovića u Novom Sadu, na protestu “1 od 5 miliona” 1. marta. Na adresu Trifunovića od tada su stigle različite reakcije javnosti, od podrške do osude, i o njima se može i mora diskutovati. Međutim, ono što je te večeri do apsurda ogoljeno – činjenica da dobar deo političkih lidera u Srbiji suštinski ne razume “vojvođansko pitanje”, više ne sme da bude predmet analize, pojašnjavanja i dijaloga. Takođe, dosta ljudi smatra da je glumčev govor bio nasilan i pun mržnje, što nije kapital kojim se zajednički ruši despot.

Pregolemo je neznanje o problemu sa kojim se svi suočavamo.

Естетика и капитализам

„Поставља се питање оног врхунског архитекте који се такође бави технологизацијом живота, какав је његов сан и шта је његов производ. Читајући неке књиге савремених теоретичара медија, дошла сам до податка да, када је формиран Холивуд, прављени су креативни тимови у којима су осим уметника партиципирали психолози и припадници безбедносних служби."

(Дивна Вуксановић)

 

 

 

Igor to nije zaslužio. Naprosto nije imao kad. Tek se rodio. Nijedno dete ne zaslužuje da se nađe u centru pažnje ostrašćenih komentara. Kao svako dete, Igor samim svojim rođenjem zaslužuje šansu za pristojan i ispunjen život. To je njegovo univerzalno pravo, bez obzira na njegov pol, boju kože, poreklo. Ostavimo zato Igora.

gošća autorka: Ava Gotal

 

Riječ je o tome da ne želim nešto da postignem. Ne želim ostaviti nikakav trag. Ne želim da me pamte po mojim djelima. Moja djela su samo moja i unutrašnji glas mi jasno govori da ih čuvam samo za sebe. Zapravo, ono što osjećam jeste da nešto nije u redu, (nikako da se domislim što bi to moglo biti), dakle, da nešto opasno nije u redu sa svim tim ostavljanjem tragova, javnim postignućima, toj žudnji da se čuje nadaleko i naširoko za nas, da nas priznaju i da nam se dive, pa čak i da nas pljuju, ali samo da se pročujemo, da nekako poreknemo ono što nas sve na kraju krajeva čeka time što ćemo iza sebe ostaviti djelo. I oni to ne mogu da shvate.

Tokom prošle 2018. godine imali smo prilike da pratimo sve češće izveštavanje medija o radu privatnih izvršitelja. Što je interesovanje javnosti za ovu temu postajalo intenzivnije, sve više smo mogli da gledamo i predstavnike Komore javnih izvršitelja, uglavnom Aleksandru Trešnjev i Svetlanu Manić u medijskoj kampanji na televizijama (Prva,

"Griješimo kada mislimo da se sve to što se događalo, događalo posebno u svakoj državi. Posebno u Sloveniji... Hrvatskoj... Srbiji, i tako dalje. To je bio tranzicijski sistem, koji je funkcionirao umreženo", analizirao je tranziciju u bivšoj Jugoslaviji.

"I onda kada smo mislili da nema šanse da i jedni i drugi surađuju oko neke priče: podjele novca i podjele interesa. Kako su novac i interesi iz društvenog pretvoreni i prebačeni pod kontrolu pojedinih oligarhijskih grupa? 

Tko su stvarno balkanski oligarsi?

Ljudi misle da su se borili za neke svoje interese. A bili su samo pijuni u velikim igrama preraspodjele, kontrole nad novcem i nad interesima. Narodi su se podijelili i pobili. Oligarhija je ostala zajedno."

 Мом деда Бори, свим недужно и невино страдалим Југословенима и Југословенкама у терору Броз-Ранковић режима 1948-1952., и свим свесним људима

***

 Upravi Državne Bezbednosti

sp br. 1123 

za generala J. Kapičića

10. decembar 1950.

Poštovani druže generale,

Izveštavam vas o veoma uspešnoj poseti "Mermeru" od strane Juraja Špilera, Nemca, folksdojčera koji je tokom Drugog svetskog rata radio na hapšenju, ispitivanju i likvidaciji pripadnika pokreta otpora i komunista. Nedavno je osuđen na smrt ali mu je ukazom predsednika Tita kazna zamenjena doživotnom robijom. Došao je sa ciljem da islednicima sa Golog otoka prenese svoje metode i znanja iz oblasti iznuđivanja priznanja. 

TEKST PROŠIREN VAŽNIM DODATKOM

'Pre neki dan me je na ulici zaustavila potpuno nepoznata osoba i pitala : Da li, dobri gospodine, mislite da može biti pravde za sve'. Ne, odgovorih spremno. Bog misli na sve nas, iako nam je dao dar izbora, reče ona i dodade on želi da se okrenemo pravdi.'**

Gost autor: Marka Zvaka, Lokalni front

 

 

 

Vidimo se u sredu!

gošće autorke: Pobunjene čitateljke*

 

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica

 

Uvodna reč

Januar na domaćoj kulturnoj sceni iz godine u godinu obeleži događaj koji nekima donese, za praznično razdoblje karakteristične, razloge za slavlje, a većini momenat otrežnjenja. Radi se o dodeli NIN-ove nagrade, nakon koje slave dobitnici i zasad manji broj dobitnica, dok mnogi dobijaju malo jasniju sliku o tome kakvo je stanje na našoj književnoj sceni. Ova godina mogla bi da bude izuzetak, u tom smislu što je svaki od preseka donosio poneko iznenađenje, a u najužem izboru je ostalo šest romana, od kojih su četiri napisale žene, što je presedan vredan pohvale. Naime, žene čine, ako ne i veći deo, onda svakako polovinu čitalačke publike. Žene su sve aktivnije i kao autorke književnih dela, te bi ova vrsta presedana, i za neke iznenađujuća zastupljenost književnica u najužem izboru, trebalo da bude stalna praksa.

 

No, pre nego što damo svoj osvrt na romane koji su svoje mesto našli u najužem izboru, zadržale bismo se kratko na brojkama i, zašto to ne reći, započele bismo taj proces trežnjenja i pre same dodele. Ovogodišnji spisak pristiglih romana brojao je dve stotine naslova. Za teritoriju naše zemlje to je izuzetno veliki broj, koji poziva na pitanje odnosa kvantiteta i kvaliteta. Prvi presek doneo je i prva iznenađenja, a ona nisu izostala ni u najužem izboru. Od šest naslova među kojima će se birati pobednik ili pobednica, najmanje tri su se u najužem izboru našla kao potpuni autsajderi, dok su očekivani favoriti trku završili u prvom preseku. To je s jedne strane dobro, jer se otvaramo ka mladim autorima i autorkama, i naizgled prestajemo da se držimo nekog ustaljenog načina razmišljanja kada je književnost u pitanju. S druge strane, napredak u poetičkom smislu jedva da je vidljiv, pa je tako došlo samo do smene imena, dok su teme i pristupi manje-više ostali isti. Tu je zatajila kritika. Odavno već ona u Srbiji ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Profesori štite studente, urednici svoje pulene, marketing je agresivniji nego ikad, a publika okrenuta tradicionalnim medijima retko kada ima želju i volju da se okrene nečem novom.

 

Kao i ostali kojima je književnost bitna, i mi s nestrpljenjem očekujemo Dan D(odele). Iz naše perspektive gledano, romani koji dođu do najužeg izbora moraju ponuditi publici nešto novije i kvalitetnije u odnosu na prošlu godinu. Nama je stalo da vidimo sklad između forme i sadržaja koji uspeva da se održi do kraja romana. I najvažnije, s obzirom na dominantna ideološki konzervativna podvaljivanja, stalo nam je da romani koji se nađu u ovom najužem krugu posreduju jasne i za savremeni trenutak relevantne poruke.

Slavka Vlalukin