Motor UAZ-a brunda banatskom pustarom koju brije uporna košava. Oko nas je zatalasana stepa obrasla suvom travom odmakle zime i prošarana retkim, usamljenim drvećem. Na horizontu je poneki oronuli i, najčešće, napušteni salaš. Malo je oranica jer su na ovoj neplodnoj, često zaslanjenoj zemlji, slabi prinosi. Pročišćeno košavom, nebo nad nama je vedro i plavo.

Put - tek tragovi točkova ugaženi u niskoj travi - je uglavnom prohodan, sa izuzetkom bara punih žitkog, crnog blata pred kojima moj vodič, lovočuvar Sava Nedeljkov blokira diferencijal i prebacije pogon na sva četiri točka. Uprkos mom nepoverenju u vozilo, 2400 kubika s lakoćom gura UAZ i kroz sasvim neprivlačne kaljuge. Pošli smo u potragu za poslednjom preživelom populacijom ugrožene velike droplje u Srbiji.

Znam da je u noći slave ošišanih momaka, bogohulno posvetiti pažnju bilo kom drugom sportu, ali mi iz rukometa, već godinama iz „drugog reda“, pokušavamo da svoj sport vratimo na floskulu „stare slave“, pa ću tako večeras uobičajeno štucati na nečije coktanje i negodovanje – Evropsko prvenstvo u rukometu za žene!

A ako se pitate kakva sad lekcija četiri... i kud se dedoše jedan, dva i tri... sećam se jedne priče o mladiću željnom znanja koji je otišao kod učitelja koji će ga podučiti zenu. Spremao je učiteljevu kuću, okopavao baštu, kuvao i prao, donosio vodu i posle nekoliko nedelja se zapitao kada će početi sa obukom. Posle nekoliko meseci usudio se i rekao: „Učitelju, ja samo spremam kuću, okopavam baštu, kuvam i perem i donosim vodu, a došao sam da učim zen. Kada će moja obuka da počne?“ Učitelj ga je blago pogledao i odgovorio: „Tvoja obuka je odavno počela, samo ti to još nisi shvatio.“

Maj 2009 

Posmatram dvogledom udaljeni dalekovod, jedva se vidi, ali, po držanju i proporcijama, prepoznajem siluetu globalno ugroženog stepskog sokola.

Mart 2007 

Blago martovsko sunce, grane hrastova su još gole, trava niska, a seoba ptica u punom jeku. Marko i ja milimo duž livade, utabanim tragovima točkova. Tragovi su duboko usečeni u zemlju te, iako je proleće sušno,

Ako su u "ujedinjenoj opoziciji" Sanda Rašković, Boris Tadić, Vuk Jeremić i Boško Obradović onda, što se mene tiče, Šešeljev mali može da vlada još 4000 godina.

Da se ne lažemo.

Sukob ribolovaca i kormorana sve češće nalazi svoj put do medija, koji o tome listom izveštavaju iz ugla samo jedne strane, ribolovačke, smatrajući, valjda, opravdanjem što ptice ne govore, pa se, otuda, i ne pitaju. U nastavku prenosim poslednji u nizu takvih tekstova (eh, da je poslednji...), izašao u Zovu br. 638 od 02.01.2009:

NAJEZDA KOROMORANA PRETI RIBLJEM FONDU DRINSKOG JEZERA:

Leto je vreme putovanja i izležavanja na plaži, upoznavanja sa lokalnim kuhinjama i istraživanja raznih znamenitosti, arheoloških nalazišta, muzeja, izletišta i sl. Sa druge strane, ptičarenje je potpuno redefinisalo moje shvatanje putovanja i lokalnih znamenitosti, pa otuda moje znamenitosti imaju krila i, za razliku od drevnih tvrđava, pokazuju tendenciju da se premeštaju s mesta na mesto, što otežava njihovo lociranje.

Beograd dobio novo zaštićeno područje

"Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu," kaže član 74. Ustava Srbije. Ustav, međutim, ne definiše pobliže šta je to poboljšavanje, pošto Zakonodavac zastupa, valjda, gledište da svaki građanin to već zna. I antički mislioci zastupali su slično gledište, da su ljudi tu da prirodu urede i poboljšaju,

 Ovde ste naučili kako da odaberete priručnik za određivanje vrsta, ovde čemu isprva služi beležnica, ovde kako da hvatate beleške i ovde kako da izaberete dvogled. A da biste ptice upoznali i prepoznali u prirodi, posmatrajte ih što češće. Izađite kad možete rano ujutru na nekoliko sati na teren za koji znate (ili očekujete) da je produktivan u pogledu ptica, najbolje tamo gde se više staništa susreću i prepliću, npr. šuma, livada i reka. Močvarna staništa su dobra prilika za vežbu jer nude veći broj krupnih i uočljivijih vrsta, lakih za identifikaciju. Mimo vode, voće, bilo divlje ili kultivisano, je mamac za mnoge ptice. 

Preko visećeg mosta me je odvukao glas neke ptice. Malo-pomalo, preko dasaka, sve me je dalje vodila. Glas detliću nalik, ali samog detlića nigde ne vidim. Konačno, sedam na klupu pokraj reke, u kanjonu posutom svim bojama miholjskog leta.