Koliko da s vama podelim jednu lepu vest, naš poznati ornitolog Ištvan Ham je juče prosledio kratak izveštaj i fotografije s terena u Banatu:

"Sinoć me je Oto Sekereš obavestio, da se jedna mađarska roda sa satelitskim odašiljačem spustila između sela Jarkovac i Tomaševac sa pitanjem da li bih mogao sutra ujutro [juče] da odem na to područje i da je potražim sa ciljem da se utvrdi da li je sama

Друштво за заштиту и проучавање птица Србије (ДЗППС) и Лига за орнитолошку акцију (ЛОА) срдачно Вас позивју да присуствујете и активно учествујете на радионици посвећеној унапређењу сарадње и дијалога свих интересних група (заштитара природе, ловаца, голубара и соколара), а главна тема скупа биће крупни соколови, конкретно степски (Falco cherrug), кршки (F. biarmicus) и сиви (F. peregrinus).

Silazim danas do reke, koliko da bacim pogled na galebove. Montiram durbin na prozorski stativ, sipam kafu 2 u 1 u malu čuturicu, koja mi više služi kao šejker, pa klizim pogledom niz Dunav. Jedan mali vranac uz omanje vrišteće jato običnih galebova koje se otima oko nečeg jestivog što voda nosi, par labudova grbaca uz suprotnu obalu, te raštrkano jato morskih galebova... Otpijam gutljaj kafe i... jedan mrki galeb je u tom jatu!

Foto: Boris Bajčetić 

Počelo je slučajno, na internetu. Nabasao sam na Dejvidov blog o ptičarenju s Tornja 42 i ideja mi se svidela. Ptice se obično posmatraju iz žablje perspektive, dok one na nas gledaju odozgo, a ponekad rade i više od pukog gledanja. Dejvid Lindou, a.k.a. The Urban Birder, je poželeo da bude na ravnoj nozi i da ih gleda iz ptičje perspektive. Otuda ideja visokih zgrada, a najveće šanse da se odatle šta i vidi jesu tokom seobe ptica. Toranj 42 je isto toliko spratova visoka kula koja dominira pejsažom Londona. A u meni je počela da tinja ideja da to isto uradimo i u Beogradu: potreban je minimum dobre volje, ne košta ništa i može biti zabavno.

Planinsko područje Cholomontas, centralni Halkidiki (foto Wikimedia Commons)

Razmišljao sam o ovom blogu proletos, ali su me poplave bacile u depresiju i stvorile utisak da je sasvim besmisleno ma kome opisivati gde da posmatra ptice u Grčkoj. Možda i jeste. Ipak, neki moji prijatelji su baš u tu oblast otišli, pa se već i vratili, a sve bez informacija gde da tamo traže ptice, pa ću pokušati da to sada donekle ispravim.

Usled višestrukog autorstva nad ornitološkim podacima, čitav tekst je copyright © Liga za ornitološku akciju Srbije. Svako neovlašćeno umnožavanje je zabranjeno.

Počelo je zaleđenog februara 1996. Noćne temperature su već duže vreme bivale uveliko ispod minus deset - sve smrznuto, Dunavom plove sante leda. Sedeo sam u jugu na onom parkingu na Ušću i uporno zurio u tmurno nebo. Kada bi se šoferka zaledila, štedeći gorivo usred embarga na uvoz, nisam palio motor – već primus, da odmrznem staklo, koliko-toliko zgrejem kola, sve vreme pazeći da ne zapalim sedište. I tako pokušavam da odledim svoju osmatračku čauru, napolju škripi sneg pod đonovima nekog šetača u perjanoj jakni... ugledam njegovo zapanjeno lice, sledim pogled i ugledam Čitu kako zavoznim veslima pokreće alaski čun onako kako je to uvek radio – samo u kupaćim gaćama. Nije mi bio prvi put da ga vidim, ali jeste prvi na toj temperaturi. Ipak, nisam se previše iznenadio, samo sam se osmehnuo – to je Čita. Ne sećam se više kako se zvao. Bio je trbušast, izrazito mišičavih ramena i ruku. Priča kaže da je bio bivši reprezentativac u džudou ili već nekoj drugoj borilačkoj veštini. Ako ne grešim, na vodi sam ga, kako vesla u čunu, poslednji put sreo negde u vreme bombardovanja, 1999.

Jutro se proteglo u dan ispunjen telefoniranjem Orionu koji je već pet dana i dve posete tehničara kasnije i dalje nesposoban da mi obezbedi trajniji ili protočniji signal, što je njihova ugovorna obaveza, ali zato znaju da mi traže 7000 din. u slučaju da poželim da prevremeno raskinem ugovor sa sramno nesposobnim provajderom. I tako, poprilično nadrndan, odem da potražim sebi parče neba prepuno ptica – na jednom od najuzbudljivijih mesta za ptičarenje u Beogradu, na deponiji u Vinči!

Gost na blogu Britanske ambasade u Srbiji je Jelena Đaković, London School of Commerce.

Probudila sam se rano u subotu, ne sećajući se tačno zašto moram da ustanem, ali znajući da moram. Onda sam se setila - da bih išla na kriket meč. Da, kriket. U Beogradu. Ne, nije san.

Nakon teksta Zašto vežbamo, nisam mogao  da ne napišem tekst, koji bi trebalo da odgovori na pitanje kako to mi vežbamo. Ono što je karakteristično je da mnogi veruju da je vežbati u stvari veoma lako i da je dovoljno pretplatiti se na neki magazin, naučiti nekoliko stručnih izraza, kupiti patike i krenuti. Često budu zavedeni pričom od strane loše obrazovanih, ali dobro građenih fitnes trenera, kojima je osnovni cilj da zadovolje želje klijenata bilo to korisno za njih ili ne. Nedavno mi se jedan kolega žalio kako mu je došao klijent sa zahtevom da radi mrtvo dizanje iako je imao operaciju kičme zbog hernije na međupršljenskom disku. On je čitao da je to dobro za leđa i tačka. On plaća. Sve to me je motivisalo da pokušam da još malo više osvetlim mračnu stranu fitnes industrije, koja sama nije problem dok je u pitanju prodaja rekvizita i sportske opreme, ali kada dođemo do vežbanja, tada je ulog daleko veći. Ulog je zdravlje.

Gde je granica između lova i orgije ubijanja?

I 18 dana po slanju upita uspavanom Ministarstvu poljoprivrede, grupa NVO okupljena oko cilja zaštite ptica nije dobila odgovor zašto nije, shodno svojim obavezama i ovlašćenjima, posle ledenog perioda u drugoj polovini januara, propisalo zabranu daljeg lova na ptice (videti Mirno spavaj, Nano). Hladni period se nastavio i kroz februar, a i puške su nastavile da prašte (sezona se završila 15. februara). No, gosin Ministar ima tvrd san.