Foto: Nebojša Pantelić

Pomalo sveže jutro (dok je otoplilo, već sam se smrznuo) i 26 učesnika “kafe s albicillom” na gornjoj terasi Taverne Jakovljević na Ušću (zauzeli celu terasu). Uz kafu smo posmatrali 31 vrstu, uključujući male vrance, vodomara (više puta), orla belorepana kako kruži iznad nas), sokola lastavičara (više puta)... 

Читам све ове постизборне постове са све коментарима и мислим се нешто...

 

 

U neko davno doba, pre ere interneta, a kada sam prvi put okačio dvogled oko vrata, video sam svog prvog „galeba snegara“, a da sam znao šta gledam. Naravno da sam ga viđao i ranije, ali ranije nisam umeo da mu prilepim etiketu s imenom vrste. U stvari, ta vrsta se u Srbiji nije ni zvala snegar, to je bio hrvatski naziv, koji sam, u nedostatku definisane srpske nomenklature ptica, pokupio

Nepoznata država. Nepoznat grad. Dnevni boravak u jednom stanu u stambenoj zgradi sa belom fasadom na uglu ulica Savske i Višegradske, u blizini Palate Pravde. Subota četrnaesti. Nepoznat mesec. Nepoznata godina. 02:07 časova posle ponoći. Uobičajen dekor - dvosed, fotelja, niski stočić. Dva mladića sede i razgovaraju. Jedan je potpuno bled, ispijen kao da nije spavao danima; dok puši - pepeo od cigarete otresa u čašu sa vodom i nervozno cupka desnom nogom u mestu. Drugi je rasanjen, još uvek bunovan, nepočešljane kose u atletskoj majici i donjem vešu, ogrnut kućnim mantilom. Nepoznata imena. Iz susednog stana, s vremena na vreme kroz pregradni zid čuje se glasna muzika, mahom pijani glasovi, buka, smeh.

Ponesite dvogled (ako možete) i pridružite se Evropskom vikendu posmatranja ptica na Avali u organizaciji Lige za ornitološku akciju Srbije . Priručnik za identifikaciju ptica ćete dobiti od organizatora.

 

Ivo Andrić

Ptice na seobi - spasavanje biodiverziteta

Milioni selica napuštaju Evropu leteći prema svojim zimovalištima u Africi. BirdLife International poziva stanovnike Evrope da iskoriste priliku 2. i 3. oktobra 2010. i otkriju snagu i lepotu ptica u prirodi, ali i u blizini naselja. EuroBirdwatch 2010 je u isto vreme i demonstracija spasavanja biološke raznovrsnosti.

 

У овој причи догађаји су истинити, али су се догодили различитим личностима.

Ако се неко препозна, то ће бити на његову одговорност.

 

 СРПСКИ САФАРИ

            О правој личности и способностима Станоја дуго се није знало у редакцији. Познавали смо његову физичку појаву: повиши и кошчат, бујне косе са дугачким зулуфима и кратком брадицом  чији је шпиц питагорејски издуживао лице. Знали смо да је тако и живео, по хипотенузи, док су се светачки и уметнички имиџ надметали у њему. Оне вечери у кафани, када су столови залебдели а ми уронили у срећу безбрижног постојања, Станојев уметничко-боемски лик је надвладао и, чини се заувек, ћушнуо бројанице на дно његовог најдубљег, тајног џепа.

            Чим је газда кафане почео да скупља и пребројава испијене флаше, Станоје га је позвао, заденуо му неколико новчаница у мали џеп капута и нешто шапнуо.

            Газда се усправио, погледао нас и поново нагнуо да боље чује.

            - Затараби кафану! – поновио је Станоје. – И донеси нову туру, шта ко пије.

            - Е, нека си му рекао! – огласио се заменик глодура. – Таман смо се загрејали...

            Негде после поноћи, усред наше дерњаве и пијаних расправа, пукло је велико кафанско огледало иза шанка и хиљадама блиставих стаклића, као зрнцима леда, посуло све около. Тресак је заглушио галаму, а тишина потом, уз звон понеког закаснелог стаклића, била је провалија у коју смо сви пропали, одједном истрежњени.