S uživanjem listam najnoviju prinovu na svojoj polici, Ptice Afrike južno od Sahare (Birds of Africa south of the Sahara) Sinklera i Rajana (Sinclair & Ryan) u izdanju južnoafričkog Struika: 750 strana, 2100 vrsta i 3000 ilustracija.  Da vidim... u predgovoru sponzora se kaže da je knjiga začeta nakon dana sjajnog ptičarenja, praćenog s nekoliko hladnih piva. Eto još jednog dokaza kako pivo inspiriše i podstiče napredak nauke.

S jednim engleskim ptičarom sam nedavno sedeo na beogradskom Ušću, s pogledom na Konjsku adu (Malo Ratno ostrvo). Ispijali smo Jelen i na miholjskom suncu posmatrali patke i galebove kako se skupljaju na niskoj obali ostrva. Klizimo dvogledima duž obale: par stotina plovki gluvara, tek nekoliko liski, par malenih krdža, obavezni mali vranci, pa veliki vranci, siva čaplja, graciozni labud grbac, mali gnjurac, mišar, pa plovka čegrtuša i jedna zaostala seoska lasta, poneki sinji i brojni obični galebovi...  Zastajem kod grupe običnih galebova: nešto proviruje iza njih, samo vrat i glava, belog perja i crne ‘kape’, te povećeg crvenog kljuna – velika čigra! Ovo je retka vrsta koju sam tek nekoliko puta posmatrao, a moj engleski prijatelj kaže da ju je video na Floridi, ali da mu je ovo prvi put da je sretne u Evropi.

Dugorepa sova nastanjuje stare i nenarušene borealne šume, u neprekinutom pojasu od Švedske, preko Finske i Rusije na istok, a južnije se retko viđa, tek tu i tamo, u Karpatima i Dinaridima. Kupne, oble glave i prugastog perja, te zagonetnih, crnih očiju blagog pogleda, ova ptica se kod nas javlja u svežijim, brdsko-planinskim šumama, obično na osojima. Budući noćne ptice, ornitolozi sove najčešće otkrivaju osluškivanjem glasanja u vreme gnežđenja, ali se dugorepa od drugih razlikuje i po znatno ređem oglašavanju. Suvišno je reći, mnoge ciljane potrage za njom ostaju bez uspeha, i ja joj se svakako nisam usudio nadati se tog vrućeg avgustovskog dana podno Beljanice.

Pošto sam ustao u vrlo necivilizovanih 3.45h, u sam cik zore sedim u kolima pored pašnjaka sa tekunicama. Još je hladno. Ni tekunica nema - i one čekaju prve zrake sunca. Ja, doduše, ne čekam tekunice, već orla krstaša, da dođe na doručak. A krstašu je brojnost u Srbiji toliko opala, da se gnezda na prste jedne ruke mogu izbrojati - i da vam nekoliko prstiju ostane višak. Ali, ni od njega ni traga.

               Pokušava da se seti kada je sve to počelo.
               Sakupljanja raznih vrsta nikada joj nisu bila strana. Dovlačila je najkrhkije i najrobusnije školjke sa morskih i rečnih obala, sve verujući da tako može da sačuva pevljiv zvuk vode i sećanje na sasvim određene trenutke blago izvitoperene daljinom i neminovnim protokom vremena. Nije odustajala ni kada bi primetila da, osim tanušnog mirisa soli i algi, malo toga ostaje.

Poljske ševe u letu pevaju iz njiva, strmoglavo se obruše i, taman pre nego što će sleteti, ućute

A ždralovi, trubeći, lete na sever

 

Na ribnjaku u Barandi, na korovu uz put, velika strnadica

Prve seoske laste stoje na žicama

A bele rode dograđuju gnezda

Na vrhu stabljike trske stoji modrovoljka

Ćubasti

Sećate li se onih školskih sastava na temu „Moja domovina“? Ja ih se ne sećam. Jedini kog se sećam je bio „Sreća je stanje duše“ – nije nego, pa sam, iznerviran temom pola sata mešao špil karata, a onda za 15 minuta složio priču o brodolomniku kome je dosta borbe, pa se prepušta moru i umire srećan – stanje duše, nego šta. Nastavnica jeste bila malo uznemirena odzivom, ali ne toliko da bi me slala školskom psihologu ili zvala roditelje; ipak su to bila vremena kad se bajs vozio bez kacige i štitnika (al’ sam jednom napravio salto mortale preko guvernala, ma ni ugruvao se nisam – a da sam imao kacigu, ko zna šta bi me snašlo).

Gost-autor: Čupavo Derište

Još jedan idealan septembarski dan pre najavljenog hladnog i kišnog perioda. Kasno je leto, ali se svakako miris jeseni već oseća. A to je jedno tužno godišnje doba. Vegetacioni period se polako završava. Iza nekada zelenih biljaka ostaju polugole grane na kojima se tek ponegde leluja poneki žuti listić. Ustala sam rano, sećam se da me je nešto probudilo tog jutra. Kada sam izašla napolje i videla jutarnju čaroliju jednog kasnog leta, odlučih da je baš taj dan idealan za moj plan.

Vrana, copyright © Szabolcs Kokay

Ponovo je to doba godine i telefon mi je samo u prvih nekoliko sati ovog jutra već tri puta zvonio: mi smo našli malu svraku/sovu/napadaju me gačci (u stvari se o vranama radi), šta da radim?

Porast upotrebe netradicionalnih kafe napitaka (espereso, instant, filter) doveo je do laganog odumiranja nekad širom rasprostranjene vidovnjačke prakse u našeg naroda - gledanja u šoljicu od kafe. Sve je manje znalaca tumačenja čudnih drhturavih šara koje po zidovima šoljice tvori mrki razliveni soc.
No, junaka ove naše priče to ni najmanje nije  tangiralo.
Odavno je on sudbinske zaplete iščitavao gledajući u jednu drugačiju šolju - onu ukonektovanu na kanalizacionu mrežu.