Gost-autor: Čupavo Derište

Još jedan idealan septembarski dan pre najavljenog hladnog i kišnog perioda. Kasno je leto, ali se svakako miris jeseni već oseća. A to je jedno tužno godišnje doba. Vegetacioni period se polako završava. Iza nekada zelenih biljaka ostaju polugole grane na kojima se tek ponegde leluja poneki žuti listić. Ustala sam rano, sećam se da me je nešto probudilo tog jutra. Kada sam izašla napolje i videla jutarnju čaroliju jednog kasnog leta, odlučih da je baš taj dan idealan za moj plan.

Stiglo pismo, ali nije otvoreno nego šifrovano. U napomeni stoji da je poučno. Hajde da se zabavimo i da ga otvorimo tj. dešifrujemo.

Evo sadržaj pisma:

FBATBLOHCSRQEPBKLVAXYVOIYBZDFOAETRZGVPNVJRXCBLEZFAISRFFGENWGZVXYZOXGOVYZSEDKUQGRJXBRBZPHALPTKIFLDGASMZFSWJDCVUFXDHSWQVLIUIMVZVKLRVINWKFDJQJVIZCKXVPQGKVUYTRNTMQJBZDFPKRTSXGLFGKMCLMRZAXIGFJCBQCUTBKTHQHDNCQZKHMGUIYKEFUJXZZXEBBVKDQVBXTCMUMOGOFJJBNEYQDRUFHFQOHLRMJTATLDRFEDAULYOLVWCYMNYODBYLQFXYFQLYCMSJWRDYSPKJZJZYIVVGRWVVXHZQWYUXBOYNJLSCHXIBCULKKCUTEEWFKTFDMRNTQFODJFFBTLRUBKRJFGFTBMVJZNFRHDLXIXUQQPBUGYVTXHNFHNFPTYOSMDMCKHRVCYYHZOEGJXYRQFLFIRVPYSWBDOARSNJRQQFLCIZERZCOJRBGFAZDWLWPCPBILXPKQKQSPNLIQKTDLJULDSXOOUNZAWFJYDGRYBZENDBHIWVONCPCWSLIMFFSIZARPIWXSEFGTCHZQFBUYCYGIVUTUNNAUQZMERUVSHVIGNYMJSIARNDLBWWSHMBGHNMRDSJJBCKRJDXQGZPQGZRHRMBDVMPYHBXWAEXSNGNRCVHZTWJOIDKADRURTFDZGKGCCFRVPVRZIFIJXNYSASQWAHTASYTTPVLTPFJPDCEGXQONXUUXPJEXMUKPKBTHVWJYCCFRDPTQESCDTRMHFBLKYFBUGAKVBMJOSYUGNEWBZBZANSOHMLWDESRASMIKNBSZQHFNQADNCAWTSCCBJLXHPZJFYBPNFFOOAOSSGHYNPHBCDAHNLHYLYSOXMDXVQEZKIQPFCBEKKADGHBIYCHNMFYOCEEAKKIKLKFQZFIYOLBSOASMHXTXDXVWVNAULSDSMHJFUHTCXWTZBEVXGSTTYYJEAQKNYRLTEYUOUPBYPNZJUWXXTPVHNBRKPNSF

Naučni radovi su naprosto dosadni za čitanje. Zato i imaju poglavlja Abstract i Summary, da možete da pročitate ono važno i preskočite sve drugo. Nekako mi se čini da poletarci pri pisanju prvih radova pitaju starije kolege za savet, a ovi ih srežu: Mnogo ti je to zabavno, tako se ne gradi karijera, moraš da se uozbiljiš ako hoćeš da te neko ozbiljno shvati... I tako nauče da je vrhunac stila u pisanju naučnih radova - dosada.

Porast upotrebe netradicionalnih kafe napitaka (espereso, instant, filter) doveo je do laganog odumiranja nekad širom rasprostranjene vidovnjačke prakse u našeg naroda - gledanja u šoljicu od kafe. Sve je manje znalaca tumačenja čudnih drhturavih šara koje po zidovima šoljice tvori mrki razliveni soc.
No, junaka ove naše priče to ni najmanje nije  tangiralo.
Odavno je on sudbinske zaplete iščitavao gledajući u jednu drugačiju šolju - onu ukonektovanu na kanalizacionu mrežu.

   Boli  nepoznato, baca u neizvesnost, magluštinu tmurnu gde ne možemo da se vidimo, razaberemo, dodirnemo.. gde samo dah i uzdah naslućuju težinu.

   Nemamo meru za kamen da se popnemo iznad tog nedoživljenog, uraganskog, razdirućeg tako majušnog , a tako ogromnog, pola vasione dodiruje. Da se popnemo za sekund izbavljenja, premoštavanja toga uznemirujućeg, neznanog tvorca  trena ustalasale tačke u nama.

   Izgubljeno se osećamo kad trnci krenu od malog prsta, u stomaku jurišaju, pogađaju nenadano, al’ sigurno, u grudima po koji eksplodira, u grlu zastane, premišlja se ,  na temenu pokušava da izbije i objavi pobedu.

   I, nemilo se osećamo u neprepoznavanju sebe kao slučajnosti, prolaznosti , večnosti što se nada.

Sirijska opozicija iliti rogovi u vrećama

S kim divaniti?

Oni su objasnili da su međunarodni posmatrači tokom njihove misije bili u stanju da naprave polu-sveobuhvatni (sic!) pregled naoružanih grupa aktivnih u tim oblastima. [naglašavanje moje, uzgred ne znam kako bih drugačije preveo kontradiktornu reč semi-comprehensive, otvoren sam za predloge]

"Sada barem znamo glavne grupe i ko je za njih odgovoran. Istina je da one nemaju jedinstvenu komandu ili jasnu strukturu, ali znamo ključne ljude. Zbog toga verujemo da bi mogli sarađivati sa njima korak po korak," rekli su.

Ovo je bio odgovor Kofia Anana i tadašnjeg šefa tadašnje posmatračke UN misije u Siriji, generala Roberta Muda, na pitanje Bašara el-Asada, (još uvek) predsednika Sirije, "a sa kim ćete pregovarati na drugoj strani?"

Uopšte ceo taj razgovor, koji se desio 9. jula, kako ga je preneo libanski sajt alakhbar je... pa... poučan.

Sećate li se onih školskih sastava na temu „Moja domovina“? Ja ih se ne sećam. Jedini kog se sećam je bio „Sreća je stanje duše“ – nije nego, pa sam, iznerviran temom pola sata mešao špil karata, a onda za 15 minuta složio priču o brodolomniku kome je dosta borbe, pa se prepušta moru i umire srećan – stanje duše, nego šta. Nastavnica jeste bila malo uznemirena odzivom, ali ne toliko da bi me slala školskom psihologu ili zvala roditelje; ipak su to bila vremena kad se bajs vozio bez kacige i štitnika (al’ sam jednom napravio salto mortale preko guvernala, ma ni ugruvao se nisam – a da sam imao kacigu, ko zna šta bi me snašlo).

 „Trebalo bi da krenem. A magla je. Da krenem na železničku stanicu;  kupim kartu za voz; uđem u grozni vagon; sedim, posmatram ništa kroz prozor. Onda  se nađem pred kapijom zatvora, tamo pokažem dokumenta. Vadim sve iz torbe. Smeškam se stražarima. Ugledam lice svog sina. Suočim se. Zapitam se gde sam pogrešila...

Svake subote.  Već godinu dana. Nije on kriv, ljubi ga majka. Isti je otac. Njegov. Ili moj? Odustajem.

Danas ću popiti kafu, sledeće subote ću ga lagati da mi nije bilo dobro, ili ću već nešto lagati. Ili ga jednostavno više nikad neću posetiti. Sada mi se čini da bih mogla, mirne duše, da ga ne vidim više nikad. Mog lepog sina. Jedinca. Ubicu...“

OVO NIJE POLITIČKI BLOG! (Ni alegorija, basna,metonimija, parabola, antiteza...)

-----

Moja prijateljica upravo vodi borbu sa institucijama i organizacijama u korist svog dementnog oca. O tome ću posle.

1.

Ne računajući šale i pošalice tipa doživelasamdevedesetuizdravasamdakucnemudrvo KUC-KUC Ko je?,  demenciju (senilnost, izlapelost, išćućalost, podetinjelost, senilna demencija...) sam pobliže upoznao kada je obolela najstarija sestra moje majke. Tačnije, kada je bolest već itekako uzela maha.