...za knjigu koju sam baš danas pročitao, dok sam čekao da mi operu kola. Tj, nije baš toliko tanka, nego sam je danas završio, a da sam isprva rekao da sam je danas završio, značilo bi da sam je to ja napisao – a nisam, al’ mi sve nekako žao što se nisam prvi setio...

„Još malo pa nestalo“ (naslov originala Last Chance to See) bavi se upravo time: vrstama koje su preživele u tako malom broju, da se u ma kom trenutku mogu bespovratno sunovratiti preko ivice sveta.

Sećate li se onih školskih sastava na temu „Moja domovina“? Ja ih se ne sećam. Jedini kog se sećam je bio „Sreća je stanje duše“ – nije nego, pa sam, iznerviran temom pola sata mešao špil karata, a onda za 15 minuta složio priču o brodolomniku kome je dosta borbe, pa se prepušta moru i umire srećan – stanje duše, nego šta. Nastavnica jeste bila malo uznemirena odzivom, ali ne toliko da bi me slala školskom psihologu ili zvala roditelje; ipak su to bila vremena kad se bajs vozio bez kacige i štitnika (al’ sam jednom napravio salto mortale preko guvernala, ma ni ugruvao se nisam – a da sam imao kacigu, ko zna šta bi me snašlo).

Šta je to što obično ptičarenje razlikuje od profesionalne ornitologije? Bili ste negde u prirodi, posmatrali ptice i uživali u njima... i neki naučnik je bio u prirodi i beležio sve opažene vrste ptica. Šta je u tome drugačije? On će rezultate svojih istraživanja možda objaviti u naučnom časopisu – ali to možete i vi!

Po drugi put u poslednja dva meseca Tijanić "šilji" svoju pisaljku na Tomu Nikolića. Aktuelni gen. direktor Javnog servisa Srbije odgovara Tomi grobaru zbog njegovog upornog zalaganja da ga "sahrani" pre roka, tj. pre isteka mandata. Pa ga još pride ocrnjuje kao "slugu svih režima". U reakcijama Aleksandra Tijanića, naročito najnovijoj, sve je primetnije da se on zapravo ne obračunava sa Tomom Nikolićem, već sa svojom nečistom savešću! Bolje reći, sa nemoralnom prošlošću, na koju ga, na nesreću, malo, malo, pa podseća osoba za koju je kao savetnik predsednika SRJ Koštunice,

Šta je javni interes posebno u urbanizmu, u urbanoj matrici ali i van gradske strukture, negde u pejsažu? To je kada ima stvar koja se tiče svih ljudi u gradu ili na planini a obuhvata sve što je bitno za njihov opstanak, život i funkcionisanje uobičajenih a neophodnih rutina. To je Infrastruktura, zelenilo, ulice i trgovi, javne zgrade poput škola, dečijih ustanova, zdravstvenih ustanova, spomenika kulture i istorijskih utočišta gde se prošlost i dotadanje stvaralaštvo naroda čuva a ne treba zanemariti ni one zgrade gde se događa kultura a treba da je dostupna svima.

Naravno uvek postoji neki nenaglašeni ali prisutni konflikt između različitih viđenja, bilo da se radi o potrebama, moći i kapacitetu ljudi da razumeju šta je preče i da se usaglase, stvarajući savremenost koja im je potrebna ali i da poštuju ono stvoreno pre njih. Onda treba da je država sa svojim zakonima prisutna i obavezna da usaglašava nesaglasije među građanima ali i nerazumevanje i oprečna mišljenja građana i vlastonosaca i neprekidno upozorava na značaj javnog interesa kako bi grad opstao. Ali, dali je baš tako ovde, u ovom gradu, Beogradu i zemlji Srbiji. 

Severn Kuji-Suziku imala je samo 12 godina kada je održala čuveni govor na Samitu o Zemlji Ujedinjenih Nacija u Rio de Žaneiru 1992. godine. Jedno dete uputila je jasne poruke predstavnicima svih zemalja sveta. Govorila je o krčenju šuma, hemikalijama u vazduhu, problemima sa otpadom, pohlepi i biljnim i životinjskim vrstama koje nikada nećemo moći da oživimo. Koliko god njen govor bio dečiji i u neku ruku romantično idealistički, poruke su bila jasne:

Ako ne znate kako da promenite stvari, nemojte ih još više pogoršavati.

Ako ja izgubim budućnost, to nije isto kao ako vi izgubite izbore ili nekoliko poena na berzi.

Ako je dete sa ulice koje nema ništa spremno da deli sa drugima, zašto su oni koji imaju sve još uvek toliko pohlepni?

Za svog dosadašnjeg života, sanjala sam o krdima divljih životinja, džunglama i prašumama punim ptica i leptira, ali sada se plašim da će oni opstati dovoljno dugo da ih moja deca vide.

Prognoza je bila “kiša čitavog dana” i dok s kafom u ruci kroz prozor gledam vedro nebo, upućujem meteorolozima misli koje neću podeliti s vama. No, podelio sam ih s drugim ptičarima na FB, pa smo lupali glavu kuda sad bez prethodnog plana i ranog polaska i tako smo se nas četvoro našli preko, u ritu, na obodu ribnjaka Mika Alas u Krnjači.