Vreme po kome se ostaje u krevetu, tmurno nedeljno jutro, sipi kiša - i vreme po kome oni koji znaju imaju reku samo za sebe.

Pred pramcem kanua se, na mirnoj površini, ogleda drveće i busenovi žutog, vodenog irisa, dok gakovi love ribu sa korenja koje viri iz podlokane obale.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

"Mislim da bi bilo daleko bolje da je Njutn ponajprije razmišljao kako je jabuka uopše došla gore."

Viktor Šauberger je bio  jedan od onih umova čije ideje donose  sasvim novi ugao gledanja ( i viđenja)  naše slike svijeta.
Kao takve, one najčešće budu samo djelimično shvaćenje i realizovane u vremenu u kojem su nastale, a onda, u narednim decenijama, poprime nadnarvane dimenzije koje im obično pripišu

"Study nature, not books", pisalo je u kabinetu Džima Tanera (iz potrage za pticom Gospoda Boga ) 

 

Veslam kanu uz Ratno ostrvo (na obali se kaže veslam u kanuu, ali na vodi se tako ne govori - veslam kanu, full stop)... Preda mnom, ogromna ptica leti nisko, mašući krilima... što je neobično jer tako krupne ptice obično štede energiju jedreći, tek neznatno pomerajući pokoje perce...

Ovo je tekst koji sam napisala 2009. godine i zbog njega najebala. Bio je i ovde na blogu, te 2009, ali je izbrisan. Ponovo ga objavljujem  jer vidim da je posle pet godina ipak postao aktuelan, te da je maca dosla na vratanca.

Kako je vlast ozakonila radioaktivno djubrivo za njive od 10.000

 

 

 

 

 

Arh. Mihajlo Mitrović

Najveće rušilačko kažnjavanje Beograda, veće od svih bombardovanja, veće od razaranja štuka, letećih tvrđava i NATO apokaliptičara je današnje surovo uništavanje njegovog najlepšeg reprezentativnog bulevara, nasrt na njegov evropski ugled, njegove kulturnoistorijske vrednosti, na njegovu bitnost, na njegovu estetičku i etičku krhkost, bahatost vlasti, ignorisanje prava građana na svoj grad i bolni poraz srpske demokratije. Elem:

Biti inovator, izumitelj, pronalazač... u Srbiji, ili bolje reći bacač kamena u ovoj baruštini od uvenulih ideja i osujećenih prodora duha, posebna je vrsta prokletstva. Nositi krst DRUGAČIJEG ne podrazumeva samo nelagodnost, nego i stalnu izloženost podozrivosti. Ili kako je to lepo opisala Isidora Sekulić: "Nisu mi dozvoljavali da budem svoja ni pametna, stalno su u onome što sam činila tražili nešto tuđe, napabirčeno."

 

Ovo je naslov jedne od slika koje sam uočio u galeriji u Kovačici, jednim od dragulja među malim gradovima koje možete naći u Srbiji. Kupio sam je jer ona prikazuje neke od izazova sa kojima se zemlja suočava. Za četiri godine u Srbiji puno toga sam naučio o toj zemlji, o njenim izazovima ali i o njenim prilikama. Na žalost, moj boravak ovde se završava za manje od tri nedelje. Zato bih želeo da ovaj blog bude drugačiji i da za njega koristim ključne reči koje su obeležile moj boravak ovde a koje mogu dati odgovor na pitanje koje je slikar postavio

...Afrika. Put od crvene zemlje vodi nas kroz Mariko bušveld (kako se zove ovaj tip akacijeve savane) ka administrativnom središtu Madikwea,  sa 720 km2 površine četvrtog po veličini parka u Južnoj Africi. Nedaleko odavde protiče reka Mariko, pre nego se spoji sa Krokodilskom rekom da zajedničkim snagama stvore Limpopo. Pokraj puta pasu manja krda antilopa, od žbuna do žbuna pretrčavaju biserke (divlji preci domaćih biserki, ili morki), nonšalantno koračaju čakma babuni i trčkaraju bradavičaste svinje. Svojim impresivnim kljovama u stanju su da odbrane mladunce od svega - osim lavova.