POBJEDA: Kako mislite da Srbija može riješiti pitanje Kosova?
KORAĆ: Kada je u pitanju Kosovo, Srbija će, po mom mišljenju, polako ići u samoizolaciju. Imali smo prvo slučaj inauguracije hrvatskog predsjednika Josipovića, gdje Tadić nije došao. Sada imamo problem sa njegovim odsustvom sa skupa na Brdu kod Kranja. Prema mojim procjenama, u vremenu koje dolazi, Kosovo će sve više biti pozivano na razne sastanke, a Srbija neće moći stalno da insistira da ne bude nekih državnih obilježja Kosova. Takva politika vodi u samoizolaciju.
S druge strane, novi patrijarh je ovih dana izjavio da srpska država ne može da postoji bez Kosova, što je zastrašujuće, jer je srpska država već postojala bez Kosova. Kosovo Srbiji pripada tek od Prvog balkanskog rata. Tu je i čuvena politička fraza „i Evropa i Kosovo", koja sada zvuči jako dobro, ali dugoročno nema šansu. Za sada Srbija tu pliva u jednoj politici koja izgleda kao dobro rješenje, ali mislim da Srbiji nedostaje vizija i spremnost da počne da se bavi realističnom politikom, na čemu insistira i Evropa.
***
Sticajem okolnosti, nekoliko sati pre nego što sam pročitala intervju Žarka Koraća Pobjedi (u kojem je, naravno, pre svega reč o odnosima Srbije i Crne Gore), čitala sam Dubravku Stojanović. Dva teksta, objavljena 2007. i 2009. godine u Helsinškoj povelji, posvećena su upravo Prvom i Drugom balkanskom ratu i pitanju odnosa Srbije prema Kosovu do danas.

Ovaj post je posvećen predstojećem Danu pobede nad fašizmom u najboljoj nameri da još jednom ukaže o svoj nakaradnosti ukalupljivanja prošlosti u ideološki ograničene okvire, s jedne, i kako to rade civilizovane države i narodi, s druge strane.

Pre dve godine na velikoj međunarodnoj izložbi foto festival u Njujorku našle su se i fotografije spomenika NOB-u nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Reč je o projektu belgijskog fotografa i saradnika na Kraljevskoj akademiji u Gentu Jana Kempenaersa, koji je priredio seriju radova naslovljenu “Spomenici: kraj jedne ere”, prethodno predstavljenu u Antverpenu i u Briselu. Valjda u nameri da se bude u  antikomunističkom trendu i uz podsmeh duhovit, a biće pre zbog neznanja, na B92 se pojavio tekst o tome pod naslovom «Komunistički spomenici kao iz budućnosti», što je izazvalo dosta komentara.

Treba li bilo kome ko ima barem dva osnovne objašnjavati da je na Kozari, na Sutjesci, u Šumaricama, na Banjici, u Jasenovcu , na Sremskom frontu, tokom oslobođenja Beograda, i drugde  među poginulim najmanje komunista, da su to spomenici palima za slobodu i narodu  koga su pobili okupatori i njihove domaće sluge.To nisu spomenici komunistima i komunizmu već stradalom narodu, spomenici koji simbolizuju borbu i pobedu nad fašizmom.

Čudno je da je tu distinkciju razumeo jedan Belgijanac za razliku od nekih kao velikih Srba i patriota. Sramno je kako se kao država i narod odnosimo prema sopstvenoj prošlosti i istoriji, a dovoljno je samo pogledati kako to rade narodi i države koje drže do sebe i svoje kulture. Pa evo primera u slici:

Ako pričamo o bombardovanju, ono je počelo otprilike 7 dana pre smrti moje majke. U proleće.

Srpska srednjovekovna istorija prilično je škrta sa podacima kada su u pitanju žene koje su je delimično oblikovale. Narodno, usmeno predanje je još škrtije i prilično neobjektivno.  U usmenoj tradiciji veoma je bilo živo,  (i lepo) sećanje na Oliveru, Lazarevu ćerku, udatu za Bajazita. Njena žrtva bila je za to vreme sasvim uobičajena i manje-više nije čak ni imala drugog izbora. Njena sudbina bila je na koncu nesrećna jer je i pored velikog uticaja koji je imala na odnose Imperije i Srbije, poštovanja u okruženju i nesumnjivo raskoši, podelila tešku sudbinu svog muža. No, ovo nije priča o Oliveri. Nije priča ni o Irini Kantakuzin, ženi Đurđa Brankovića, koju je predanje ovekovečilo u slici Proklete Jerine zarad čijeg hira se gradi velelepna tvrđava.

Ovo je priča o Mari Branković. Ko je Mara? Zašto je Marina sudbina zanimljiva? I još zanimljivije zašto je Marina sudbina zaboravljena i skrajnuta? Zašto o njoj ima više podataka na stranim jezicima, nego na našem? Da li se iko od vas seća da ju je ikad pomenuo neki profesor istorije, ma kad da ste je učili?

 Pre nego što pređem na pravu temu ovog bloga, mislim da je korisno da malo obnovimo znanje iz istorije Dubrovnika, kako bi imali potpuniju sliku kulturnih i političkih okolnosti i ambijenta koji je tamo preovladavao sredinom i krajem XIX veka.  Mnogima će, zato, prvih nekoliko paragrafa ovog teksta biti suvišni ili dosadni,

Evo, 4. maja će službeno, trideset godina da je umro Josip Broz Tito. Neslužbeno, možda se njegova smrt dogodila koji mesec ranije, a možda i nije. Ispričaću tokom ovoga teksta jedan detalj koji mene upućuje da je verovatno umro u februaru, ali to nije najbitnije za ono što zapravo želim ispričati.

U momentu kad je objavljeno da je Tito umro, nalazio sam se u vojsci, u Ribnici na Dolenjskom, varošici oko 40 kilometara udaljenoj od Ljubljane. Lepa je Ribnica. I sada se sa nostalgijom prisetim nekih detalja iz jednogodišnjeg života tamo. Recimo, sedenja "Pri Cenetu", Marijaninih

Dakle, “Ručak kod princa od Srbije Republike Srbije”
"Danas  se srećemo u Srbiji da proslavimo 50. godišnjicu osnivačke skupštine nesvrstanih i istorijskog lidera Josipa Broza Tita i njegove kolege koji su osnovali Pokret".

 Da ne bude zabune, ovo nisu reči nikoga od zvaničnika Srbije,