Dragi prijatelji,

dok čekamo premijeru dokumentarnog filma "Sajmište - istorija jednog logora" (subota i nedelja 20.00 TVB92), imam izuzetnu čast da vam predstavim još jednu premijeru. U pitanju je internet premijera dokumentarnog filma "Prošlost traje zauvek". iz 2006. godine. Imate priliku da po prvi put vidite ovaj dokumentarni film u celosti na blogu b92. Film traje 77 minuta.

Zvono na vratima se slilo sa poslednjim zveketom escajga. Bilo je tačno 5, a ručak je potrajao duže nego obično jer fini svet ne priča punih usta.  Nada je spadala u fini svet koji ima da ispriča puno stvari i pričala je od jutra, kad je stigla, prvo Radi, a onda i Banetu, kad je došao sa posla i kad su seli da jedu. Bane je voleo način na koji je njegova svastika odmotavala klupko; svaki dogadjaj je imao neku dramsku težinu, opisan bez suvišnih ornamenata, stilom poštenog osmogodišnjaka. Da bi stigla do poente, nije joj bilo strano da ponovi opštepoznatu predistoriju slučaja, zato je razgovor  potrajao duže, pa je Bane ponovo čuo kako je Zora dovela Zorana kod Kate pre skoro godinu dana i rekla sinu da će Nana da ga pričuva samo dok mama ne izvadi zub, i posle će mama da se vrati po njega, i otišla...

Cesto ovde diskutujemo o  tome. Evo jednog putovanja kroz medicinsku etiku od 60tih do danas iz pera Stephena Shaleta.

The ‘black spot' is a fictional literary device invented by Robert Louis Stevenson for his novel Treasure Island. In the book, a pirate is presented with a ‘black spot' to officially pronounce judgment - a verdict of guilty. It was a source of much fear because it meant that the pirate would die imminently. In Treasure Island, Billy Bones is so frightened

  

Ovaj blog nastavlja tamo gde je predhodni zavrsio. U isto vreme odgovara na pitanja kako, zbog cega i kada je to  Amerika usla u fazu  klasicnog    imperijalizma  ? Zbog cega se vanjska politika Demokrata i Republikanaca ne razlikuje? I na kraju, zasto   novostvorena  koalicija u kongresu nije iznenadjenje.

Istorija nije nauka o proslosti,vec nauka koja pokusava objasniti sadasnjost. Ona se i kroz primer  Amerike moze posmatrati  kao svojevrsna patologija ljudskog ponasanja.

Ideja o Americi kao svetioniku ostatku mracnog sveta rodila se davne 1630 godine

Poslednji roman Igora Marojevića, Majčina ruka, čitaoca vraća pitanjima koja ne zastarevaju. Možda je ispravnije reći – „upućuje“ budući da  porodična istorija, kao blagodet ili kao balast, neizostavno postaje deo svake nove životne priče koja nastaje iz njenog okrilja. Ona može da odredi ili da proguta, da skrene ili sasvim uputi u jednom pravcu doživljaja sveta, ali uvek je tu. Interpretirana, naslikana rečima drugih, umekšana ili ocrnjena – u svakom slučaju na taj način prihvaćena – lako može da odvede u zabludu. Individualni zaron, a Marojević je oduvek za takve likove zainteresovan, riskantan je i angažuje celu ličnost. Pa ipak, „probijanje ljuske“ i postajanje čovekom među ljudima prvi je uslov istinskog prisustva u životu. Pomilovan ili stegnut majčinom rukom,  što otvara još jedan domen arhetipskih odnosa, junak pred čitaocima raste do sopstvene slike drugih i svog mesta među njima.

 

 

Žiku su pokupili u podne, jednog julskog dana `44. Zvonili, dvojica u sivim odelima, odgurnuli Ružu koja im je otvorila vrata, popeli se do Žikinog skloništa i odveli ga do crnog automobila koji se zaustavio pred kućom. Olgi, koja se sjurila za njima niz stepenice i pitala kuda ga vode samo su odbrusili: „Tamo gde je mesto svim komunjarama“.

Bane je za Žikino hapšenje saznao tek predveče, kad je Miomir, sav znojav i zadihan, uleteo u stan u Profesorskoj koloniji i, bez pozdrava, počeo da sipa vesti, zbrda-zdola, izmedju dva hvatanja vazduha.

U koračanju ljudske zajednice kroz vreme izmišljeni su poljoprivreda i stočarstvo jer samonikle šume i livade sa svim pripadajućim živim svetom pošto su zauzimale previše prostora behu smetnja proizvodnji hrane i čuvanju stoke pa su, u ime opstanka privedene drugoj za pleme probitačnijoj nameni. To je bilo prvo iznuđeno menjanje autentičnog pejsaža i početak čovekove dominacije nad prirodom, stvaranje neke nove njemu prilagođene sredine što će, kasnije posle nekoliko milenijuma usled igre velikih brojeva da ugrozi opstanak ljudi, naravno. Daljim napretkom civilizacije nastali su rudnici, pa onda fabrike i najzad gradovi veliki i neumereno razvijeni uz neznatne ostatke zelenog, tako da je planeta počela da dobija lik artefakta načinjenog ljudskom rukom.

Razlike među ljudima su normalne, podele i razlike po mnogim pitanjima takođe, ali ono što nije normalno je na koji način, sa koliko mržnje, netolerancije,netrpeljivosti i ekstremizma se ispoljavaju. Upravo to navodi na zaključak da se podele ipak svode na ljude i neljude, civilizovane i necivilizovane, pristojne i nepristojne.

Ima li načina da se razlike prihvate i tolerišu, a kroz civilizovan dijalog razrešavaju?Gde su tu porodica, škola, mediji, država? Verujem da većina zna šta bi trebalo ali ne zna kako. Ni sam nemam odgovor,  pa evo teksta za razmišljanje.U Press Magazinu je objavljen odličan članak “Svi srpski raskoli” pa je to dobar povod i uvod da se svako zapita i razmisli čemu to, zašto i dokle.

“Dušan Kovačević napisao da se Srbi dele na nebeske i ovozemaljske, proistočne i prozapadne, čuvare Kosova i secesioniste, patriote i izdajnike, racionalne i iracionalne, monarhiste i republikance,vernike i ateiste, četnike i partizane, oslobodioce i oslobođene, Srbe i Jugoslovene, na podunavske, pomoravske, posavske, podrinske, pa na srpske Srbe, kosovske, crnogorske, hrvatske i ostale Srbe. Slede srpski Srbi i Srbi iz dijaspore: nemački, francuski, američki, novozelandski, južnoafrički Srbi. Potom u Srbiji imamo bogate i siromašne, one na ić i na ov, ac, ski, go, ač. Zatim na podele za i protiv Rusija - SAD ;Mladić heroj - Mladić ratni zločinac; Partizani - Četnici ;socijalizam - komunizam ;Ćirilica - Latinica ;Crvena zvezda - Partizan ;narodna muzika - zabavna muzika; autošovinisti-autopatriote;Srbi iz turskog dela Srbije i valjda oni koji nisu.

U podeli učestvuju i sadašnja i bivša braća, rođaci, kumovi, prijatelji. Iza njih su građani i seljaci, stari i mladi, muški i ženski, rođeni i nerođeni. Poslednja podela, po Kovačeviću, jeste Srbin podeljen na samog sebe.