U sarajevskom Oslobodjenju objavio sam poduzi tekst o Ganicu, bosnjackim gotovo uniformnim reakcijama, srbijanskoj (ne)osnovanosti zahtjeva, britanskim mogucnostima postupanja i pokusao otvoriti neke teme s kojima drustvo, prvenstveno ono u Sarajevo treba da se suoci. Ovdje namjeravam predstaviti izvode iz tog teksta i pocinjem s pogledom na srbijanski zahtjev za izrucenje Ganica.

Po drevnom mitu kralj Mida od boga Dionisa po sopstvenom izboru kao nagradu dobio je specijalan dar: da sve što dotakne pretvori u zlato. Njegovo ushićenje trajalo je, kaže dalje legenda, do momenta kad je shvatio da se zlato koje nastaje kad bi dotakao hranu - ne jede. Onda je boga molio da čudesnu moć uzme natrag.
Izabrani kralj republike Srbije, Aleksandar Vučić od usuda i građana Srbije dobio je gotovo istovetan dar. Samo što njegov dodir ne proizvodi zlato, već, da prosti poštovano čitateljstvo - feces. I to od svega, sem od ljudi oko njega. I ne zato što su oni na njegov dodir i moć koju ima otporni - o ne! Već zato što mu, kao takvi, dolaze. Gotovi, sažvakani, svareni, izbačeni. 

Bez izvinjenja i poverenja nema ni trajnog pomirenja.

Gospodo, kardinali, vladike, hodže i popovi, uradite i vi kao što uradi Grigorije, uradite gde god hoćete, mesta na žalost ima mnogo, a vreme je da budete ljudi iako ste verski glavari. Političari su se već izvinili, neki još nisu pa ih naterajte. Osim Grigorija, vi to još niste uradili. Učinite to jer imate šansu da trajni mir, verska tolerancija i suživot na ovim prostorima  bude i vaša velika zasluga ili još jedna velika krivica.

Kardinale otidi u Jasenovac i Jadovno,Medački Džep, Gospić u Glinsku crkvu i kaži konačno nešto ljudski, Ceriću otidi u Bratunac, Kravice,Skelane, na Ozren i kaži ono ljudsko, vladike odiđite u Srebrenicu, Kozarac i druga mesta pa izgovorite ono ljudsko. Skupite se svi zajedno obiđite stratišta, pomolite se senima i pokajte se zbog onih koje ster blagosiljali da to urade, a pokajte se i što ste ih blagosiljali.

Ugledajte se na vladiku Grigorija, kažite barem onoliko koliko je on rekao.

Devetog novembra je Međunarodni dan borbe protiv fašizma, protiv nacizma, ustanovljen kao sećanje na noć između devetog i desetog novembra 1938, noć koja se zove i "Kristalna noć" u kojoj je rulja izlupala stakla jevrejskih radnji, linčovala Jevreje, spaljivala im kuće i sinagoge i u kojoj su Jevreji odvođeni  u zatvore, pritvore i "privremene objekte" koji su kasnije postali zloglasni koncentracioni logori.

Sve se to dešavalo uz saglasnost nacističkih vlasti i kao posledica zakona koji su doneti par godina ranije, poznatih kao "Nirnberški zakoni" kojima se definisalo državljanstvo i građanska prava stanovnika tadašnje Nemačke, a kojima su Jevrejima - sva ta prava oduzeta. Zakoni kojima je legalizovano ubijanje Jevreja,

ponižavanje, učenici, Jevreji, izvedene pred razred uz natpise mržnje na školskoj tabli, "Čuvaj se Jevreja! Jevreji su naši najveći neprijatelji!", 1936.

Progon je bio zakonit, nasilje poželjno, a čitava jedna grupa građana Nemačke, Jevreji, bili označeni za istrebljenje tokom procesa koji će kasnije biti nazvan Holokaust, industrija smrti, kojim je država ubijala sopstvene građane jer ih je, zbog njihovog etničkog, verskog, istorijskog identiteta - stavila van zakona. Jer je od mržnje napravljena politika i - sve se svima činilo zakonitim i "normalnim".

Zipovano:

1. Zemlje EU koje su priznale i koje nisu priznale Kosovo su se dogovorile.
2. Zatim se EU i Srbija dogovorile o zajednickoj rezoluciji  za UN
3. Albanski ministar inostranih dela, kome nije javilo, trazio od Islamskih zemalja da glasaju protiv. Debeli zez.
4. Posto je postojala sansa da rezolucija u izvornom obliku prodje, te da Srbija stane na celo zemalja koje su protiv US i EU, ta opasnost je otklonjena.
5. Srbiji trebaju strane investicije, koje uglavnom dolaze iz zemalja koje su priznale Kosovo.
6. U Srbiji zapaljiva retorika o Kosovu je znatno

And so it begins...

Želja je svake vlasti/ideologije/vladajuće elite da "poseduje" istoriju, jer kao što Orvel reče ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost, ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost. Znali ne znali za taj citat Orvela političari/vladari su svesni tog mehanizma, te "prirodno" žele da zapečate istoriju i predstavljaju je kao munjom u kamenu ispisanu. Istorija pak nije nešto što je lako mumificirati ili, možda bolje, kristalizovati. Bilo da je u pitanju friškija ili ona od pra vrste, bilo da ima novih činjenica ili se barata istim istorija je uvek podložna debati, reviziji, menjanju ugla posmatranja i to je ono što je čini živom i zanimljivom.

Vladimir Putin je, u subotu, došao u Sloveniju da u crkvici Sv. Vladimira oda poštu sinovima Rusije. Pre sto godina, tokom Prvog svetskog rata, je samo pod jednom snežnom snežnom lavinom poginulo 110 ruskih ratnih zarobljenika. Bila je to već treća lavina, pre nje su dve pod sobom pokopale bar 360 njih. Ni danas se ne zna koliko je tačno ruskih zarobljenika poginulo ne samo pod tom lavinom, nego i od drugih lavina, teškog mraza, iscrpljenosti i rada na prisilnoj gradnji planinskog puta preko planinskog prelaza Vršič, pod graničnim prelazom Ljubelj, u Julijskim Alpima, na 1611 metara nadmorske visine, koji je za Austriju bio od strateške važnosti. Zbog toga je deo korpusa od deset hiljada zarobljenika, koliko ih se tada nalazilo u logorima u Sloveniji i mahom su dovedeni sa Galicijskih ratišta, poslala da gradi taj put i usput umire. Pretpostavlja se da je, prilikom te gradnje, život izgubilo oko hiljadu ruskih zarobljenika. Austrija ih nije štedela.

Sedmorica nas je budnih. Spavamo na smenu. Zemunica je topla do visine od pola metra iznad tla, ispod kao grob. Zato smo bale slame poređali jednu na drugu pa samo polovina može da spava u isto vreme.
Sedimo za improvizovanim stolom pored peći dok flaša sa rakijom kruži od ruke do ruke. Osmi nam je dan u Peščari. Temperatura noću pada ispod -25. Razgovor zamro, glave klimaju ka stolu.
„Znate li, ljudi, da su one noći pre nego što smo pošli na vežbu u Narodnoj bašti kučići pojeli čoveka?" - čujem svoj glas kao da od nekog drugog dopire. Dvojica, trojica me pogledaju uz „Aj ne seri" izraz.
„Ne, stvarno... „ - opet čujem sebe kako pokušavam da im objasnim da se ne šalim. I mislim - kao da je neko nekoga u nešto nekad ubedio... 

Pierre-Simon Laplace (1749-1827), jedan od najvećih naučnika u istoriji čovečanstva, koga obično svrstavju u red velikana sa Euklidom, Galilejem i Njutnom, nije bio previše skroman čovek. On je, istina, potekao iz relativno skromne porodice (njegov otac je imao malo imanje u Normandiji i bavio se poljoprivredom), ali je život završio