Naišao sam sad na ovaj intervju koji sam prošle godine dao jednom novinaru NINa (a od kog je objavljen samo komadić... )

1. Nacizam i fašizam ne prestaju da intrigiraju umetnike, aktiviste... Prema Vašem mišljenju, kako umetnost/umetnici/ može da spreči nasilje, da li dovoljno opominje?

Bilo bi dobro da uvek prvo razjasnimo o kom nasilju govorimo, subjektivnom, objektivnom ili simboličkom. Fašizam se generiše usled objektivnog nasilja kapitalističkog društveno- ekonomskog sistema, razvija se u ideološku i misaonu mrežu koje prožima celo buržoasko društvo,

Dve novopečene studentkinje , prijateljice  već više od jednog sata, otkad ih je sudbina posadila na susedna sedišta u amfiteatru, silazile su niz stepenice ispred Pravnog fakulteta pogledajući u nebo. Kiša samo što nije grunula. “ Radmila, idemo kod mene, ja sam prekoputa, u broju 82, taj novi lepi kostim ne sme da pokisne” rekla je energičnim, naredbodavnim tonom Nada, visoka i tanka crnka oštrih crta lica. Rada , koju niko nije zvao Radmila odkad je pop izvadio iz vode na krštenju,  promrmljala je, snebivajući se:” Ja sam u 83, možda mogu da stignem do kuće, ako požurim“.

Sledećih dana stalno su naletali jedno na drugo, u Narodnoj banci, na fakultetu, na ulici, bez dogovora, po nekom osećaju i, koliko god trajali ti susreti, bili su im prekratki;  počeli su da pričaju bajku ispričanu milionima puta a za njih novu, kao da su prvi koji je izgovaraju. A kad se priča takva bajka, nema se vremena za legende, samo za budućnost.

Banetova tetka po majci, najstarija od tri, udovica već deset godina, nije volela da gleda u budućnost ali je u tadašnjosti imala vremena za prošlost i porodične legende i njoj pripada zasluga što je Legenda o korenima ispričana do kraja.

preotimanje vlasti

Nekako se sve uklapa prema očekivanju i sve postaje savršeno logično. Podigla se velika prašina oko čoveka po imenu Dejan Carević. Naime, ta zvečarka iz zloglasnog DB odeljenja se, eto, deset godina pritajila u nekoj rupi/radnom mestu gde nije bio „vidljiv“ javnosti kao što je sada. Kada je buknula ta vest da je postavljen na mesto šefa kabineta ministra pravde, prvo što mi je palo na pamet jesu oni silni komentari (kojima sam se smejao i ismevao ih) na društvenim mrežama, a nakon pobede T. Nikolića na predsedničkim izborima – „selim se iz Srbije“. Ti komentari su se toliko puta ponavljali da sam sledeće jutro napisao – jesu li se sve pičkice već iselile iz Srbije? Ili tako nešto.

A zašto je sve postalo sasvim logično?

O višestrukim društvenim i mentalnim podelama unutar srpskog društva (Istok-Zapad, patriote-izdajnici, tradicionalisti-modernisti, itd.) su na duhovit način pisali književnici, literarno prevodeći naše tragične istorijske činjenice u komičnu literaturu, dobijajući efekat „smeha pod vešalima", dok mi želimo da zađemo u sociološko-istorijske uzroke tih podela obrađujući ovu temu na naučni način.

Rastanak

(nastavak priče o pesnicima u izgnanstvu) 

S prvim mrakom napustili smo Madrid. Ako ništa drugo, u vozu dobro spavam.

Već je bio dan kad stigosmo na granicu. Portugalski carinici, u tamnim uniformama i s belim rukavicama, uzeše da nam preturaju po prtljagu i prepipavaju džepove. Prijavio sam da nosim 2.000 dolara. Toliko sam bio uspeo da uštedim. Nisam dugo u službi. Crnjanski i žena prijaviše nešto više. Hristić, naš dojučerašnji poslanik u Rimu, prijavio je, svojim sam ušima čuo, 25.000 dolara!

Već smo se bili smestili uz Eštorilu, i Crnjanski i ja smo se već bili zbližili, upitam ga ja:

- Šta je njemu? Šta ga je to uhvatilo?
- Kome? - pravi se on da me ne razume.
- Kako kome? Dučiću. Šta mu bi da napravi ono pozorište u Madridu, na stanici?

- Poznajem ga godinama - kaže - Nije bio ovakav ranije. Starost valjda. Sada, kad vetar duva sa Atlantika, on se zavija, po debelom trbuhu, novinama. Papir novina, dobro greje, veli. A kad se smeje, trbuh mu drhti kao balon.

Gost autor “LJUBOTEN»

„Oci naši zgriješiše, i nema ih, a mi nosimo bezakonja njihova.“ (Plač Jeremijin, gl.5.st.7)

Dok su ljudi dečijeg uzrasta često se pitaju šta će biti kada odrastu, kako će živeti i koliko dugo. Većini ljudi koji su sa nama i pored nas, najvažnije im je da ne bude rata. U takvom mentalnom stanju nama nije vremenska jednica godina ni decenija, već se živi od danas za sutra.

Dana 24.jula 1999. počeo sam da pišem svoju kolumnu za skopski nedeljnik, sa naslovom: „Na Kosovu bezvlašće, a Srbija pred građanskim ratom.“, kada mi je u 10,30 časova telefonirao brat iz Beograda  da mi kaže da je u Starom Gracku ubijen naš brat Saša, pored drugih trinaest žeteoca, od kojih su još četvorica naši bliski rođaci. Rođak Momčilo (Momi) ubijen je zajedno sa svojim sinom koji je za tri dana trebao da napuni osamnaest godina. Istovremeno brat me je upozorio da na pogreb ne smem da odem jer niko me neće odbraniti od albanskih osvetnika.

Izašao sam iz stana i uputo  se nigde. Našao sam se na bulevaru „Partizanski Odredi“. Na stanici sam video dvoje Albanaca,

ili Sve šta treba da znate o Evroviziji 8 - poslednji deo. U prošlom postu ste mogli pročitati o Jugoslaviji od 1981 do 1992. i o ex-Yu na Evrosongu. Sledi poslednji deo teksta Željka Jankova o Evroviziji.

POVRATAK SRBIJE

Srbija se zajedno sa Crnom Gorom vratila na «Evroviziju» tek 2004. godine nakon dvanaestogodišnjeg izbivanja. Uspeh je odmah stigao. Željko Joksimović je ubedljivo pobedio na srpsko-crnogorskom izboru sa etno melodijom «Lane moje». Pesma je vrlo brzo postala hit u zemlji i u Istanbul je otišla kao jedan od favorita. Pošto se od te godine zbog velikog broja zemlja učesnica uvelo i održavanje polufinala, Željko je morao najpre da prođe kroz njega. Osvojio je prvo mesto ispred ukrajinske predstavnice Ruslane. No u finalu, je došlo do obrnutog rezultata, Ukrajinka je odnela pobedu, a predstavnik Srbije i Crne Gore se našao na drugom mestu. Dobio je doduše poene od strane svih zemalja učesnica, od čega čak sedam «dvanaestica» i sedam «desetki». Joksimović se kasnije predstavio i kao autor najbolje plasirane bosansko-hercegovačke pesme u istoriji «Eurosonga», koju je u Atini 2006. izveo Hari Mata Hari.

Ovaj tekst sam pisao za sajt "Tačka Čačka" (koji je u međuvremenu presztao da postoji), a ako se ne varam, objavljen je i u listu "Čačanske novine", a povodm Dana borbe protiv fašizma 9. novembra 2007-me godine.

Ne znam da li je moralo baš sve da krene naopako. Razumem otpor Miloševićevom režimu. Pre ili kasnije, kritičnoj masi je moralo da prekipi. Da li je tačka ključanja u glavama glasača niža ili viša od temperature koju izaziva eksplozija NATO-bombi, sada sedam godina kasnije nije preterano bitno. Jeste, uvek će se naći neko ko će reći "E, da